ПОЛИТИКА

Ђорђевић за руски Регнум: Сребренички “геноцид” као оружје против Срба

Прочитај ми чланак

Председник покрета Ослобођење Млађан Ђорђевић, у ауторском тексту за руску федералну агенцију Регнум, бави се анализом догађа који су се јула 1995. године одиграли у месту Сребреница и који последњих година поново добијају на актуелности.

Ђорђевић пише да је “један од низа ратних злочина, у несрећном рату на простору некадашње Југославије, погодно ребрендиран као ‘геноцид’ и затим стављен у политичку службу притиска на Србе у Босни и Херцеговини, али и Србију уопште“.

Председник покрета Ослобођење читаоце у Русији подсећа шта се тачно догодило у Сребреници и подсећа да је “енклава Сребреница стављена под заштиту Уједињених нација, упркос томе што се у њој налазила цела злогласна 28. дивизија Армије БиХ – коју је чинило око десет хиљада наоружаних људи који су заштиту УН искористиле да енклаву претворе у базу за нападе на Србе у околним местима.” Аутор наводи да је према проценама пристрасног Хашког трибунала око 50 српских села у том крају је сравњено са земљом, а да је Савез логораша Републике Српске издао књигу са именима 3 287 Срба који су убијени од стране муслиманских снага у сребреничком крају.

“Један од најгнуснијих злочина десио се на православни Божић, 7. јануара 1993. Муслиманске снаге под командом ратног лидера Сребренице Насера Орића тада су упале у српско село Кравица, убиле 49 цивила, од којих су неки управо напуштали божићну литургију у сеоској цркви, око 1000 протерале, а цело село су опљачкали и потом спалили”, пише Ђорђевић.

Аутор даље у тексту појашњава шта се то тачно десило јула 1995. године:

“Да се вратимо на 1995. годину. У јулу, српске снаге улазе у енклаву Сребреница. У хаотичном периоду који је уследио, одвија се неколико догађаја. Око шест хиљада наоружаних припадника 28. муслиманске дивизије започиње пробој кроз српску територију, у коме велики број њих страда у сукобима. Несумњиво, један део заробљених припадника муслиманских снага је на лицу места ликвидиран. Такође, један део жртава су и мушкарци цивили који су остали у Сребреници, а које су српске снаге сумњичиле да су припадали муслиманској војсци која је три године вршила терор. Егзекуције ратних заробљеника и цивила су свакако злочин према начелима међународног права, и тај злочин треба процесуирати. Али, то није геноцид“, закључује Ђорђевић.

Ђорђевић подсећа на дефиницију геноцида и наводи да “ту није било намере да се ‘уклони читава нација’, већ су страдали искључиво војници или војно способни“, као и да се “идеја геноцида на територији само једне општине не уклапа се у дефиницију таквог злочина као покушаја искорењивања једне нације.”

Ђорђевић потом наводи манипулације које се врше са бројем жртава:

“Затим, у бројци жртава која се данас помиње – преко осам хиљада, бошњачки-муслимански политичари и активисти вешто прећуткују да је велики део њих погинуо у колони која се оружјем пробијала кроз српске снаге, као и да је на самом гробљу у Меморијалном центру Поточари, где су покопане сребреничке жртве, сахрањен и велики број војника 28. дивизије који су погинули у ранијим годинама рата. Тако на многим гробовима као годину смрти можете видети 1993. или 1994. Ти људи нису могли бити жртве никаквог ‘геноцида’, већ су погинули у борбама са српским снагама.

Најзад, занемарује се читав контекст рата у том делу БиХ, где су муслиманске снаге годинама терорисале српско становништво, што је свакако један од важних узрока злочина у Сребреници.“

Ђорђевић даље у тексту наставља:

“Мој лични став, као и став покрета Ослобођење чији сам лидер, а и већине српског народа, јесте да се једини геноцид на територији Босне и Херцеговине догодио у Другом светском рату, када су Хрвати и Муслимани у униформама квислиншке и фашистичке Независне државе Хрватске починили геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима. И тај геноцид, као и страх Срба од нових злочина, упорно се занемарује када се прича о последњим југословенским сукобима.

А ипак, двадесет и шест година касније, од Срба и Србије се стално тражи изјашњавање о Сребреници и извињавање за наводни злочин геноцида.

Још 2015. године, Велика Британија је покушала да кроз Савет безбедности УН усвоји резолуцију којом би се осудио „геноцид“ у Сребреници и Срби колективно означили као кривци за овај злочин. Срећом, Руска Федерација је тада уложила вето на резолуцији, упркос притисцима са запада. Српски народ је вечито захвалан Русији због овакве одлуке.
Међутим, притисци су се наставили. Кулминирали су пре нешто више од месец дана.

Крајем јула 2021. године, одлазећи Високи представник међународне заједнице за БиХ (практично врховна политичка инстанца у земљи, која је успостављена Дејтонским мировним споразумом 1995. године, а која има право да доноси и укида законе, као и да смењује изабране функционере), аустријанац Валентин Инцко, на своју руку доноси Закон о забрани негирања геноцида – са јасним циљем даљег притиска на Србе.

Овај акт је наставак политике запада, али и бошњачких политичара, којим Републику Српску, дакле српски ентитет у Босни и Херцеговини, треба прво прогласити геноцидном творевином, а затим и укинути. Тиме би се више од милион Срба у Босни ставило под политичку контролу бошњачких елита у Сарајеву. Тиме би се и Србија држала у подређеном положају, јер као „геноцидна нација“ нема морално право да штити своје националне интересе.

Одговор српског народа и политичких лидера и у Београду и у Бањалуци на овај закон Високог представника зато мора бити чврст и јединствен. Нажалост, то није случај.

Званични Беорад, предвођен председником Александром Вучићем, одбија да се изјасни о Инцковом закону.

Наиме, Инцко је овај закон донео као свој последњи акт на тој функцији. За новог Високог представника „изабран“ је Кристијан Шмит, немачки политичар и бивши министар пољопривреде. Шмитов избор је обављен потпуно илегално – изабрао га је тзв. Савет за имплементацију мира (који чине углавном западне амбасаде у Сарајеву), а не Савет безбедности Уједињених нација, као што је то до сада био случај. Руска Федерација је жестоко протестовала због таквог развоја догађаја. Српски политичари у Републици Српској су најавили да неће сарађивати са илегално изабраним Високим представником. Београд се није огласио, осим неспретног одговора Александра Вучића на једној конференцији за штампу, на којој је Шмита назвао ‘својим добрим пријатељем’.

А да ли ће Вучић да интервенише код ‘свог доброг пријатеља’ Шмита, да би повукао закон који најбруталније удара на српски народ? Наравно да неће. И ту се још једном види лицемерје Вучићевог режима.

Ни речи о избору Шмита. Ни речи о закону. Иако се ради о преломном моменту по будућност Републике Српске.

Вучић Републику Српску користи за своје политичке циљеве, а науштрб дугорочних националних интереса српског народа. Годинама је са собом на све манифестације водио српског лидера Милорада Додика, рачунајући на његову популарност. Делом га користи и ради стицања гласова грађана Републике Српске који због двојног држављанства могу да гласају на изборима у Србији. Све су чешће индиције и о финансијским везама два режима, повезаним компанијама под контролом два лидера које служе за извлачење и прање буџетског новца.

На крају дана, Вучићу је Република Српска само још једно средство опстанка на власти. Трговаће са њом, исто као што тргује са Косовом. А када му више не буде требала, пустиће је низ воду.

Српски народ у Босни и Херцеговини имао је ужасно историјско искуство у двадесетом веку. Поучен тим искуством, а деведесетих година су се многи људи још сећали онога што су им Хрвати и Муслимани учинили у Другом светском рату, тај народ се организовао и успео да очува себе – и поред бројних притисака и жртава, створена је и очувана Република Српска. Она већ тридесет година представља темељ опстанка Срба у Босни. Александар Вучић и Милорад Додик сада покушавају да униште тај темељ, зарад ситних интереса.

Пре неколико недеља, Вучић је угостио већину тзв. патриотских опозиционих лидера из Србије, да се тобоже консултују о ситуацији у Босни и Херцеговини. На састанак су дошли лидери странака Двери, Доста је било, Демократске странке Србије, Српске радикалне странке и Заветника. Све те политичке партије и покрети представљају „лојалну“ опозицију, ону која ће аминовати и потврдити сваки Вучићев став по питању кључних националних интереса Србије. И тога дана су дошли код Вучића да му искажу послушност. Нико од њих се није успротивио Вучићу или макар позвао на заузимање чвршћег става. Сви су послушно климали главама.

Поводљивост, лицемерје и сервилност оних који би требало да буду ‘патриотски’ политичари, дубоко су ме разочарали, иако сам то могао да предвидим.

За то време, ја сам био у Републици Српској.

Већ наредног дана, обишао сам Србе у Сребреници, Братунцу (месту које је страшно пострадало у рату од муслиманских снага), као и Требиње – политички и културни центар јужног дела Републике Српске. Снага и одлучност српског народа који живи тамо, улили су ми наду и оптимизам.

Ова борба ће трајати, и за њој су Србији потребни одговорни политичари – они који знају како да штите национални интерес, и са којим пријатељима и савезницима из света могу најбоље да га заштите“, закључује Млађан Ђорђевић.

Извор: pokretoslobodjenje.rs / Regnum.ru

Back to top button