АРАНЂЕЛОВШТИНЕ

Урош Војиновић: Од круцијалног значаја је да уживаш у ономе што радиш и да кући након завршеног посла дођеш насмејан’

Прочитај ми чланак

У оквиру теме ‘Младе наде српске пољопривреде’ и овај пут разговарамо са још једним успешним стручњаком у области пољопривредне науке.

Урош Војиновић је рођен 1993. године у Аранђеловцу у близини Буковичке бање где је завршио основну школу „Илија Гарашанин“, као ђак генерације, и гимназију „Милош Савковић“, друштвено-језички смер. С обзиром на то да му је отац дипломирани инжењер пољопривреде, Урош је најпре био одлучан да ће кренути другим путем и уписати се на Факултет политичких наука. Међутим, како каже, то се у последњем моменту променило:

– Као и сваки бунтован гимназијалац, био сам одлучан у намери да се нећу бавити истим послом као и мој отац, па сам уписао друштвено-језички смер у гимназији и решио већ у првој години да ћу се уписати на Факултет политичких наука, смер Међународни односи. Та идеја ме је дуго држала, чак до почетка четврте године гимназије, када је мој отац једног дана одлучио да посетимо Пољопривредни факултет у Земуну. Тада је у мени почео да се буди црв сумње и почео сам да се питам да ли ја стварно желим да студирам политичке науке. Почео сам да размишљам како би неки од смерова на одсеку за Прехрамбену технологију и биохемију били идеално решење за моје будуће студирање. –

Пресудни моменат је, каже Урош, био када се при другој посети факултету сусрео са срдачним професором Ибрахимом Елезовићем, те након разговора са њим донео дефинитивну одлуку. Занимљивост целе приче је, објашњава, што је тадашњи сарадник професора Елезовића био професор Милан Стевић коме ће неколико година касније управо Урош постати асистент.

Године 2012., Урош се уписује на Пољопривредни факултет Универзитета у Београду, студијски програм: Биљна производња, модул: Фитомедицина. Први степен студија завршава у року са просечном оценом 9,59, а ово је био само почетак његових успеха када је образовање и усавршавање у питању. Мастер академске студије на смеру за фитомедицину, са просечном оценом 9,86, Урош је завршио 2017. године одбранивши рад на тему: „Модел заштите боровнице од проузроковача сиве трулежи плодова (Botrytis цинереа)“ са највишом оценом. Данас је четврта година докторских академских студија.

Фото: agroinfo.rs

Уроше, како сте се одлучили на даље школовање после основних студија?

– Морам признати да је највећи утицај на мене извршио мој ментор, редовни професор др Милан Стевић, са којим имам сарадњу која датира још од дипломског рада, преко мастер рада, и сада на докторским студијама. Након завршених основних студија, следећи корак су свакако биле мастер студије и то се уопште није доводило у питање. Преломни тренутак који ме је у највећој мери определио за наставак и уписивање докторских студија је разговор са ментором, непосредно пред сам крај мастер студија. У једном неформалном разговору, професор ме је у једном тренутку питао: „Јеси ли почео да се спремаш да држиш вежбе од наредне школске године?“ Иначе, то је било два месеца пред почетак зимског семестра. Размлшљање није дуго потрајало, те сам јако брзо након тог разговора мастерирао, уписао докторске студије и почео да водим вежбе генерацији која је само две године млађа од мене. Управо то поверење и охрабрење које сам добио од ментора су били ветар у леђа да наставим даље студије и усавршавање. –

Урош се на докторске студије на Пољопривредном факултету уписао већ 2017. године, студијски програм: Пољоприведне науке, модул: Фитомедицина. Положио је све испите предвиђене планом и програмом студија са просечном оценом 10, а од стране Биотехничког већа Универзитета у Београду одобрена му је израда докторске дисертације под називом: „Осетљивост популација Erysiphe нецатор на фунгициде различитих механизама деловања у Србији“.

За Агроинфо, успешни докторанд нам објашњава какво је по његовом мишљењу стање српског аграра и шта би требало мењати да бисмо у овој области били успешнији:

– У нашем друштву се традиционално, наравно са разлогом, провлачи она чувена флоскула да је Србија пољопривредна земља. Србија јесте управо то, земља са огромним пољопривредним потенцијалом који је, чини се, недовољно искоришћен. Производња хране је окосница сваког друштва, темељ на ком се заснива опстанак људске расе, интегрални део свакодневног живота. Када је реч о биљној производњи, изузимајући ратарство као грану пољопривреде која је традиционално позиционирана на врху лествице по површинама и приносу у Србији, треба напоменути да је у претходних неколико година воћарство као пољопривредна грана у знатној експанзији и претпоставља се да ће се тај тренд у наредних неколико година наставити и да ће површине под воћем у Србији расти. У највећој предности су ту, пре свега, велики системи и већа удружења која послују нешто другачије, јер своју робу могу пласирати директно на домаћа и инострана тржишта и знатно су конкурентнији за разлику од малих и средњих произвођача чија роба има нешто другачији пут до крајњих потрошача. Обично су у великим системима присутни људи који се примарно не баве пољопривредом, већ имају стечени капитал који су усмерили у пољопривредну производњу. Мањи произвођачи, људи који се изворно баве пољопривредом, трпе највеће последице и сведоци смо да је све већи број мањих сеоских домаћинстава напуштен јер људи одлазе са села у веће градове у потрази за сигурнијом и извеснијом будућношћу. Баш из тога разлога, због масовног одлива руралног становништа у веће градове јавиће се проблем са недостатком радне снаге, јер ширење воћарске производње не може да испрати недостатак људских ресурса, осим у случају механизоване биљне производње од које смо тренутно нешто даље, иако постоји трачак наде да ће се то у будућности променити. Претпоставка је да би увођење савремене механизације у производњу решило проблем радне снаге, али нова технологија је скупа, а то могу да приуште само највећи, тако да опет долазимо до тога да ће се крупни системи одржати, а мањи и даље бити на „стакленим ногама“.

Да би се унапредила пољопривреда у Србији, неопходно је направити дугорочну стратегију у коју обавезно треба укључити младе људе, пре свега младе пољопривредне инжењере и младе пољопривреднике од којих у највећој мери зависи будућност једне од најзначајнијих привредних грана за нашу земљу. Мислим да државни апарат треба да подстакне тек свршене инжењере пољопривреде и све младе људе који су спремни да се баве пољопривредном производњом тако што ће потписати уговоре са интересентима и државну земљу, које имамо у изобиљу, дати у закуп на дужи период и кроз различите субвенције, подстицаје и кредите омогућити тим младим људима да крену са производњом, која ће касније, уколико све буде ишло по плану, отплатити сва уложена средства. У овакој консталацији ствари, држава има корист која се огледа у томе да ће ти млади људи бити запослени, да се на тај начин остварује висока продуктивност и да ће улагањем у репроматеријал, механизацију, системе за наводњавање и друге интегралне сегменте пољопривредне производње уложена средства вратити у буџет плаћањем пореза за њихову куповину. Наравно, уговори који би се потписали са државом морали би да се испоштују, а држава би кроз различите системе контроле могла у потпуности да има увид у производњу од самог почетка.

Оно на шта такође треба да се усмери пажња у Србији јесте повећање капацитета за прераду примарних пољопривредних производа. Наиме, у Србији се у највећем проценту извози примарни производ, који је и најјефтинији. Повећањем капацитета за прераду и циљаним улагањем у изградњу постројења за прераду, производ би био скупљи, а мањим пољопривредним произвођачима би се омогућило веће тржишно учешће. Потребно је тежити и увођењу нових, савремених технологија у пољопривредну праксу и то постепено, како би спремно дочекали глобалне изазове у производњи хране и промене које нас свакако ускоро очекују и у којима се, шта више, тренутно и налазимо.

С обзиром на то да сам по струци мастер инжењер заштите биља, како би били конкуретнији у трци са европским пољопривредно развијеним државама, сматрам да је неопходно радити на едукацији пољопривредних произвођача, као и стручњака у сфери пољопривреде, а нарочито у домену правилне примене пестицида, јер је употреба пестицида саставни део сваке пољопривредне производње. Мислим да би знатно веће учешће и повезивање пољопривредних стручних и саветодавних служби са различитим инситуцијама попут факултета, института, лабораторија, консалтинг служби, у значајној мери поправило квалитет саме производње која би била знатно контролисанија, са производима који би испуњавали све здравствене и безбедносне стандарде и који би могли без икаквих препрека да се продају на различитим светским тржиштима. –

Кроз разговор са Урошем сазнајемо да је своју прву праксу обавио 2016. године у компанији ’Сагеа СР Центро ди Saggio с.р.л.’ у Алби у Италији где је активно учествовао у различитим испитивањима у области заштите биља. Од 2017. године је укључен у извођење вежби из неколико обавезних и изборних предмета на основним и мастер студијама. Године 2018. је као стипендиста Министарства просвете, науке и технолошког развоја био укључен у пројекат: „Развој интегрисаних система управљања штетних организмима у биљној производњи са циљем превазилажења резистентности и унапређења квалитета и безбедности хране (ев. бр. ИИИ46008)“. Од 2019. године активно учествује у реализацији међународног пројекта „Хармонизатион анд Innovation ин ПхД Study Програмс фор Плант Health ин Сустаинабле Агрицултуре – ХарИса“, као члан једне од радних група у оквиру пројекта (WP3 – СГ2 гроуп Сустаинабле усе оф пестицидес). Као истраживач, овај успешни докторанд је укључен у активности које су у вези са извођењем различитих развојних и регистрационих огледа са пестицидима на територији Републике Србије. Такође је и члан друштва за заштиту биља Србије.

Фото: agroinfo.rs

Урош је више пута био стипендиста Министарства просвете, науке и технолошког развоја и Фонда за младе таленте (стипендија „Доситеја“). Академске 2015/16. године је награђен за изузетан успех током студија на Пољопривредном факултету. У звање истраживач-приправник на Пољопривредном факултету изабран је 2018. године и од тада је ангажован као стипендиста-докторанд Министарства просвете, науке и технолошког развоја. Од марта 2020. године запослен је на Пољопривредном факултету Универзитета у Београду као асистент на катедри за Пестициде и хербологију, за ужу научну област Пестициди.

Видите ли себе у науци у будућности?

– Можда је још рано говорити на ту тему, али свакако себе видим у науци и у наредним годинама. По природи сам неко ко воли да експериментише и истражује, да открива нове ствари, да дискутује о различитим темама везаним за научно-истраживачи рад. Заиста уживам у експерименталном раду и постављању нових огледа и мислим да сам се пронашао у томе. Такође, надам се да ћу након завршетка докторских студија наставити са радом на факултету и уживати у даљем раду са студентима јер сматрам да је академски позив један од најодговорнијих друштвених позива, а радити са младим, амбициозним и паметним људима и преносити им знање мени причињава једно огромно задовољство. –

Осим константног усавршавања, Урош је заљубљеник у спорт, нарочито у кошарку, па сваки слободан моменат користи да оде на баскет са пријатељима. Осим тога, воли филм, позориште и рок музику, а до пре неколико година је рекреативно свирао бубњеве. Говори енглески, служи се италијанским и француским језиком. До сада је објавио 12 научних радова, од којих три рада у међународним часописима. Такође, овај успешни младић сматра да тајна формула за успех не постоји. Жеља је иницијална каписла која нас води до успеха, као и рад и срећа која треба да нас прати кроз живот. Објашњава да је веома важно да волимо оно што радимо, да у свему пронађемо задовољство, да сањамо своје снове и живимо тако да се ослободимо свих страхова који нас спутавају на путу ка крајњем циљу.

За крај разговора, шта бисте волели да поручите младима који ово читају?

– Млади људи се у Србији углавном опредељују за уписивање факултета водећи се претежно само једним мотивом – наћи сигуран посао након завршеног факултета уз адекватну новчану надокнаду за то. Иако је овај мотив оправдан, није финансијска страна једини параметар који треба узети у обзир, већ је од круцијалног значаја да уживаш у послу, да ти то не представља оптерећење и да кући након завршеног посла дођеш насмејан. Тако је и са факултетом. Треба студирати оно што те истински занима, нешто у чему проналазиш сатисфакцију и нешто што ти неће представљати терет и оптерећење. Ако пак говоримо о Пољопривредном факултету и потенцијалним студентима који би се уписали на овај факултет, треба подвући да је производња хране нешто што нема алтернативу, али има изузетну перспективу. Пољопривредни факултет пружа различите могућност и укључује широк спектар послова којима би се будући инжењери могли бавити, али исто тако пружа стабилну основу за креирање сопствене производње и изградњу сопственог бизниса. На крају, закључио бих интервју са цитатом Нелсона Менделе, а уједно и послао младим људима поруку: „Образовање је најмоћније оружје које можете употребити да промените свет.“ –

agroinfo.rs

Back to top button