АРАНЂЕЛОВШТИНЕ

Забукуљска села Аранђеловачке општине

Душа ме боли кад одем у села преко Букуље, ( тамо су ми корени и по оцу и по мајци ), и видим како данас изгледају Вукосавци, Јеловик, Босута и Горња Трешњевица. Празне куће, запуштена имања, гробља зарасла у остругу али богами и у дрвеће, умрлице на све стране, затворене школе, пропали путеви, огрубела, потамнела, прерано остарела лица несрећника, које само понос спречава да заплачу. Срамота их од себе самих, од своје “ пензије “ од 11000 динара, пред гостима, нарочито оних у џиповима. Нигде дечје граје, игре, плача, пелена, нигде песма да се чује, ни продавница нема да се пред њима попије пиво, поседи и поприча, кад већ ни кафана нема.

Нису та моја неки изузетак, слично је у великој већини шумадијских села. Готово сва подсећају на педерске журке. Много је више мушкараца него жена. А зна се, где нема жена, нема ни породице. Сеоске девојке су искористиле прву прилику да побегну у град, правдајући то еманципацијом. Уместо књиге, купиле су танге.

Исто је и кад кренем од Црвене баре до старог језера и видим шта је урађено са тзв „Путем љубави“. Аранђеловчани и не знају о чему ја то причам. Власт, из својих разлога, о њему упадљиво громогласно ћути, прече су јој гранитне стазе, теретане и балон сале. Тзв Аранђеловачка опозиција га такође није ни споменула, а било је прилика онолико. Зато је данас тамо где јесте и где јој је, са оваквим односом према бирачима, и место. У магарећој клупи, ћошку, на маргини друштва и у дубокој анонимности.

Наши суграђани вероватно нису ни чули о каквом се то пројекту ради, каквог је значаја, колико се урадило и уложило, а потрошено је милиона и милиона. Неке процене стручњака из ове области кажу између 3 – 4 милиона € !!! Да би се пројекат привео крају, кажу исти, потребно је још око 250 – 300 хиљада €.

То је пут који спаја Црвену бару и центар Вукосаваца, и наставља даље према Горњој Трешњевици и Босути. Пут који је рађен плански, систематски, који има идејни, потом и извођачки пројекат, чак и ревизију истог. Највећи успон је 8%, нема завејавања, сметова, углавном је изложен југу. Дуге благе кривине, траса која пролази кроз најлепше пределе Букуље, букову, храстову, борову и аришеву шуму, са кога пуца поглед ка Руднику, Маљену, Сувобору, читава Kачерска долина се види као на длану. Одмор за очи и душу.

До сада су завршени земљани радови и камена подлога, изграђен је мост на реци Букуљи, који је бујица однела 2014. и још није обновљен. Уз донацију Америчке хуманитарне организације ВОЦА, асфалтиран је први од укупно 4 километра још пре 20 година! Нешто се и касније асфалтирало, можда 200 – 300 метара, за време ове актуелне власти, чисто да се замажу очи лаковерном народу. Пут је био у употреби, све док вода није однела мост. Kористили су га углавном Вукасовчани, али и добар део Јеловика и понеко из Босуте и Горње Трешњевице.

Пуна нам жвалава уста хвалоспева јакој пољопривреди, робној производњи на селу, сеоском туризму, повратку младих на село, туризму на Букуљи као нашој великој али недовољно искориштеној шанси, равномерном развоју, екологији, незагађеној животној средини као основи превентиве најраспрострањенијих болести, здравој храни, здравом поднебљу, демографском опоравку, који би опет требало село да изнесе, „Швајцарским“ селима прекобукуљским. А погледајте нашта личе та села. На долине губаваца у којима живе понижени и поражени људи, по ко зна који пут изиграни и преварени, као и њихови очеви, дедови и прадедови. Kоји не знају шта ће са собом и својом децом, и немају где да побегну, сиротиња о којој нико не води рачуна. Има, додуше не много и оних окретних, сналажљивих, који су, од продате краве, купили неку од диплома Мега Менаџмент факултетà, па сад они, уз благослов Партије, одлучују ко ће и уз колику провизију, да посече општинску шуму.

Онима, са мало више “ среће „, синови и кћери постају Немци, Швајцарци, Американци… Унуци им, истина, не знају српски језик, имају туђе навике, слушају туђу музику, не разумеју коло, фрулу ни народну ношњу и немају појма где су им породична гробља, нити зашта је прадеда погинуо.

Тамо се живот више не осећа као вредност, као нешто што има смисла, нешто вредно поштовања, већ као лоша бесконачност која се трпи и која боли сваког дана, сата, минута. Судбина се не ствара него подноси. Нису сељаци болесни од немаштине, већ од осећања горчине да овакав живот није вредно живети, живот из кога су нестали част, понос, солидарност, пријатељство, слобода, радост и достојанство.

Држава, тј Власт, се шумадијских сељака сети само кад крене у неки рат, да покупи њихове синове и унуке, неке нове Милутине, погодне да се изведу на сваку кланицу и да џабе изгину за сумануте пројекте још суманутијих политичара. Или кад треба да им отме хлеб којим храни размажено, вечито гладно градско становништво, е да би купила социјални мир по градовима, које је такође упропастила. Јер, тако смо навикли, ми Шумадинци, џабе да радимо и џабе да ратујемо, док се Београд ( највећи антисрпски град! ) пресвлачи у раскош, дозиђује Дедиње ( најкрвавије београдско брдо! ), подиже куле на води, годину дана тражи праву страну коцке којом калдрмише Трг републике и Скадарлију, а београдске курве, и мушке и женске, шлихтају се са новим победницима и херојима недавних ратова и револуција и усељавају у туђе, отете виле.

Грађанско друштво село види само као краву музару, а сељака као једно велико Ништа у правно-политичком смислу. За сељаке се ништа није променило још од феудализма. Јесте у међувремену постао бирач, те власт мора, пред изборе, да му се улизује и да му обећава све и свашта. После избора је опет Нико и Ништа. Добар да прави хлеб и за спрдњу и зајебанцију. Ако нас неолиберални концепт привреде доведе дотле да нам се више исплати да и хлеб увозимо, онда остаје само спрдња и оно друго. Сам многохваљени Арчибалд Рајс је говорио да српски сељак живи у млађем неолиту.

Kултурни образац шумадијског сељака је да је срамота живети на селу, а не радити. Рад на селу није економска, већ морална и културна категорија. Не мери се коришћу, већ срамотом. Kо то није схватио не разуме српско село. Економија је само сегмент живота на селу, сељак ће радити и кад нема користи. Зарада му је добродошла, али не и пресудна.

Село је чувар традиције, морала и обичаја овог народа. Изградило је културу ове нације, језик, аутентичну архитектуру, грандиозну усмену књижевновност. Вредносни систем на коме почива ова нација. Те вредности сељаци су бранили животима а не вербално као у граду, аргументима и цитатима, онако с дупета, да не мора да се устаје испред компјутера. И што је најважније, сељаци су на својим леђима изнели нашу крваву и тешку историју. Зато се и каже “ кривина је јака, држ’ се за сељака.“ Село је било и резервоар становништва одакле се ова нација биолошки обнављала после многих изгибенија. Сада је и са тим готово јер је већина сеоских породица спала на једно дете или синове јединце. Углавном неожењене.

Шумадијски сељак је током хиљаду година развио отпор и одвратност према сваком облику окупације, колаборације, пацификације и сексуалних девијација. У граду се о томе већ може дискутовати, а и дискутује се. Окупација? Може ако је руска. Kолаборација? Ако је корисна за народ, зашто да не. Пацификација, па војни рок се и не служи, министар војни је недавно био неких 15 дана у војсци. Сексуалне девијације? Неке да, неке не. Зависи од идеолошког профила оног који се изјашњава. Уосталом, шарене параде су ту, скупштина већ расправља навелико о истополним браковима, а премијерка је недавно постала отац. Дете да је живо и здраво, а ми

Па срећно нам било, оваквима какви смо.

fb/ Милета Т. Урошевић / Аранђеловац и околина у слици и речи

Back to top button

Adblock Detected

Please consider supporting us by disabling your ad blocker