ВЕСТИ

Зашто Аранђеловац није “српска Тоскана“

Прочитај ми чланак

Како изгледа када три генерације, отац, син и унука, почну од почетка да гаје винову лозу и праве вино – са чиме се боре, чему се надају, шта су им изазови и да ли се понекад запитају „шта нам је ово требало?“. И зашто кажу да нам је у Србији природа дала све, а да је ипак највећи проблем борба са природом и са климом

Село Бања крај Аранђеловца познато је по једној причи с почетка 20. века. Наиме, краљ Александар Карађорђевић је у овом селу основао прву винарску задругу у Србији и недалеко засадио први краљев виноград. Када је требало донети грожђе у задругу на откуп, краљ је наводно кренуо преко реда, а сељаци су га вратили у ред, не признајући му ни краљевске почасти ни заслуге. Прича даље каже да се краљ наљутио и подигао винограде на Опленцу.

Можда сељаци више нису дрчни као некада, али се на овом месту и даље гаји квалитетно грожђе и прави добро вино. С обзиром на то да се налази на истој географској ширини као француски Бордо и на оптималној надморској висини, природа је свој део посла код прављења врхунског вина одрадила. Нажалост, предели око Аранђеловца још не личе на тосканске са непрегледним чокотима винове лозе разасутим по брдашцима. Овде су виногради спорадични, измешани са другим културама, релативно мале њиве су засејане житарицама које се дугорочно ни близу не исплате као грожђе или вино, на које се опет мора дуго чекати. Што је најпоразније, има и запарложених имања.

У последњих пет година имали смо прво много хладну зиму, па сушу 2012. године, поплаве 2014, па у другој половини 2016. опет сушу. Ове године имамо изузетно хладну зиму и поново сушу, а неки су погођени и јаким градом. Зато мислим да је веома важно обезбедити потребну заштиту што пре
Свој допринос развоју „српске Тоскане“ последњих година даје породица Величковић која је сасвим случајно ушла у винарски посао. Многи кажу да за винарство треба традиција, али традицију треба и започети. Узгој лозе и прављење вина започеле су три генерације Величковића – деда, син и унука, али одједном. Случајно су купили једно имање, а испоставило се да је земља савршена за подизање винограда. Драгослав Величковић, иначе економиста, бацио се на истраживање о узгоју винове лозе и прављењу вина будући да се тиме до сада нису бавили, док је унука Катарина Величковић преузела винарски посао, тако да је она сада власник Винограда и винарије Величковић.

На нешто више од два хектара су посадили беле сорте увезене из Француске. Од 10.000 чокота на 70 одсто је посађен совињон, на 20 одсто шардоне, а на 10 одсто мускат пети греин (Петит граинс) који се купажира са шардонеом како би том вину дао специфичну арому и мирис.

Величковићи су 2013. године посадили виноград, а већ прву бербу су имали 2015. и вина од те бербе показала су се као веома квалитетна. Овог пролећа су на нешто више од два хектара посадили углавном црвене сорте.

“У овом послу највећи је проблем борба са природом, са климом. Рецимо, 2014. година је била лоша, а нама је тада требало да се чокоти највише развијају. Срећом нисмо имали проблем са поплавама јер се налазимо на брду, али је било врло мало сунца. Прошла година је такође била тешка, јер се често дешавало да се у току истог дана смењују киша и сунце, што не годи виновој лози. И поред тога је све било у реду до почетка августа када је ударио град, за који се не сећам да је пао откад смо купили земљу. Био је врло ситан град који је погодио мускат, док рецимо совињон није ни пипнут. Ми смо се трудили да извучемо квалитет и бацали смо све што смо сматарили да може лоше да утиче на вино касније, тако да је у вино ушло само најквалитетније грожђе. Борба са све ненормалнијим временским условима, као рецимо градом који је пао почетком прошлог месеца, стварно отежава све. Као и борба за место на тржишту. Међутим, тржишна конкуренција је здрава, а на временске услове се не може утицати”, каже Драгослав Величковић за најновији број часописа Нова економија. Признаје да се понекад пита шта му је ово све требало.

Узгој винове лозе и прављење вина није обична пољопривреда, некако је – господски
“Од почетка смо послушали савет да идемо на квалитет јер смо убеђени да је на дужи рок ово најбољи правац развоја. Наравно, морамо да дамо све од себе да се квалитет одржи”, наглашава Катарина и понавља да је берба 2015. први род, а да је берба 2016. тек скоро флаширана.

При самом сађењу лозе остављен је већи распон између чокота како би сваки добијао више од земље, али и како би ваздух струјао између биљака и тако отклањао потенцијалне штеточине и влагу, да не би дошло до стварања буђи. Приликом цеђења грожђа набавили су савремену пресу из Француске и послушали савет произвођача да не муљају бело грожђе, већ да само узму вино које изађе испод пресе.

“И ако се добије мање, верујемо да ће квалитет бити бољи. Послушали смо га и заиста смо више него задовољни квалитетом вина”, додаје Катарина.

На питање како се одлучио поред свог сталног посла у финансијама и за винарство, Драгослав објашњава да се за сада може радити уз редован посао, јер је то ипак мали виноград са малом производњом, пошто око винограда имају подршку његовог оца, док технолог води рачуна о самој производњи.

“Касније, ако ово успе, ко зна, можда ћу да пређем само на винарство. Ја ипак волим свој посао и нисам професионални винар. Катарина је млада, воли винарство, спремна је да учи. Пошто ово њу занима, мислим да ће се она много више бавити винаријом. Наравно да може да рачуна на мене 100 посто”, каже Драгослав.

Катарина, студенткиња Факултета безбедности у Београду, мисли да ће све док виноград не пређе пет хектара, моћи уз помоћ породице и да студира и да ради.

“Узгој винове лозе и прављење вина није обична пољопривреда, некако је господски”, каже она, додајући да се старије колеге у Удружењу винара Шумадије труде да јој помогну, упуте у тајне заната, мада је свесна да ће морати сама да се избори за свој положај у овом одабраном друштву.

“Мислим да смо направили добро вино, али сад је проблем тај маркетиншки део. Пошто смо тек кренули још се нисмо појавили на такмичењу, јер и за то се треба организовати, али очекујемо да ћемо се пријављивати у току ове године”, напомиње она, додајући да су, као и свако у новом послу, у почетку мало лутали.

“Дошли смо у контакт са једном маркетиншком агенцијом која нам је много помогла око дизајна етикете и маркетиншких материјала и сложили су се са нама да нам циљна група буде млађа популација. Такође, хтели смо да се наше вино повеже са местом порекла, са Аранђеловцем, тако да смо на крају дошли до етикете на којој је мермер и гранит по коме је Аранђеловац нашироко познат. Кроз ово смо видели колико је тај визуелни идентитет битан. Тако за сада настављамо са израдом и сајта винарије”, истиче она.

“Сваки почетак је тежак, али када у рукама држим вино које смо направили, нема боље сатисфакције”, закључује Катарина Величковић додајући да више не машта да оде у иностранство, већ ће ускоро уписати курс за сомалијера, како би што боље упознала вино.

На питање да ли планирају у будућности да извозе своје вино, уз смех кажу да је то сада само маштање.

“Прво да се ми стабилизујемо и да станемо на ноге, па ћемо видети за извоз. Притом, винска сцена у свету није таква да баш чекају само нас, али ко зна шта ће бити за пет или 10 година. Наш једини циљ је квалитетно вино.”

Бити предузетник није лако, а у Србији је често теже него у неким другим уређенијим земљама. Величковићи истичу да је Србија направила велики помак у унапређењу пословне климе и смањила ризике улагања, али су даље реформе неопходне како би се приватни сектор што брже развијао и био главни генератор раста.

“Сматрамо да ће, што се више уводи е-пословање и е-управа, бирократија бити мања, тако да ће сваки привредник моћи више да се посвети свом примарном послу и производи бољи и квалитетнији прозивод. Американци су урадили студију у којој су утврдили да бирократија према малим и средњим предузећима смањује њихов БДП за 14 одсто. Ако у либералној економији каква је америчка, бирократија толико стеже мала и средња предузећа, како ли је тек код нас. Надам се да ће ова е-управа на којој раде много олакшати пословање, јер се сада за сваки печат изгуби по неколико сати, уместо продуктивног рада. Можете замислити колико је то изгубљених радних сати, уместо да се ради нешто продуктивно, што ствара додатну вредност”, жали се Драгослав.

Када је реч о помоћи државе, као економиста, Драгослав није велики поборник финансијских субвенција. Међутим без неке врсте помоћи тешко је опстати. Сви дају својим произвођачима неки вид помоћи, тако да је велико питање да ли би могли без њих.

“Скоро слушам како наше комшије у региону кукају на наше производе јер по њима ми немамо велику европску бирократију за вратом, али забораве да кажу колико они добијају из европских фондова”, каже Драгослав.

Што се саме државе тиче, сматра да инвестирање у бољу инфраструктуру и једнаке услове за пословање много значи. Под инфраструктуром подразумева не само путеве, већ и заштиту од поплава, града и посебно наводњавање. “Једино тако може рурални развој да се убрза и да се заустави даље пражњење села”, тврди он.

“Климатски услови су све неповољнији.У последњих пет година имали смо прво много хладну зиму, па сушу 2012. године, па поплаве 2014, па у другој половини 2016. опет сушу. Ове године имамо изузетно хладну зиму и поново сушу, а неки су погођени и јаким градом. Зато мислим да је веома важно обезбедити потребну заштиту што пре. То је значајно за целу друштво, јер када је глобална суша и скоче цене хране, држава добија веће приходе од пореза када се роба продаје по знатно вишим ценама на међународном тржишту. Ако тада успете да имате што мањи пад у прозиводњи, а цене нагло порасту, имаћете доста већи профит. Већ код прве суше пола тих инвестиција ће почети да се враћа”, сматра он и додаје да треба увести ред – не можете да гурнете стари ауто у корито реке или канала и онда да се чудите што вас је погодила поплава.

Туризам и винарство су данас нераздвојне делатности. Винске туре су све популарније, уз дегустацију вина обавезно иде и богата трпеза, а Аранђеловац је, чини се, створен за овај посао.

“Надам се да ће се више инвестирати у туризам у Аранђеловцу и околним местима. Морају се правити садржаји који ће привући људе. Природа нам је дала све што је потребно, сад све зависи од човека. А ефекти туризма на привреду су велики.

B92

Back to top button