ВЕСТИ

НЕКАЖЊЕНА ПЉАЧКА – Вредне слике и портрети српских војвода из Старог здања продати на лицитацији!

Да је којим случајем кнез Михаило Обреновић те давне 1868. године знао на шта ће му у будућности личити једна од најлепших зграда тадашње Србије, размислио би да ли да је гради.
Сала кнежева: Овде су се некад одржавали балови о којима се причало, организовани су концерти, књижевне вечери…

Сала кнежева: Овде су се некад одржавали балови о којима се причало, организовани су концерти, књижевне вечери…

Старо здање у Аранђеловцу, репрезентативни пример архитектуре српског романтизма и ремек-дело архитекте Косте Шрепловића чији ауторски печат носи и Капетан Мишино здање у Београду, напуштено је и запуштено, затарабљено и закатанчено. Као да ће катанац и тих неколико на брзину склепаних дасака на разваљеним вратима сакрити нашу небригу и багателни однос према вредном и јединственом наслеђу. Споља, иако оронула и трошна, фасада још чува грациозност здања које је првобитно било замишљено као Двор Народне скупштине, али је због селидбе престонице из Крагујевца у Београд постао двор династије Обреновић. Када је до Аранђеловца стигла пруга, са њом и гости, претворен је у луксузни хотел и идентитетско место Аранђеловчана. Био је то све до ових наших дана када је постао разбијена пингпонг лоптица између финансијске немоћи локалне самоуправе, државне ингеренције (Дирекција за имовину Републике Србије) и приватног инвеститора са којим је раскинут уговор и објекат је конзервиран.

У своје време ово је била једна од највећих и најлепших зграда у Србији коју је кнез Михаило планирао за летњиковац
А „конзервација“ као да је била „џоинт венчер“ Хуна и Авара јер прво вам они падну на памет када крочите у мрачне ходнике приземља, мада неколико тренутака касније зажалите што сте се уопште из тог мрака упутили уз степенице ка осталим одајама где светлост открива сву беду људске деструкције, немара и грабежи. Полуодваљене тапете, испретуран намештај, поцепани и иструлели душеци, почупане инсталације, полупани тоалети, тужни остаци масивних бордо драперија, тоне срче непознатог и познатог порекла: под ногама крцкају разнобојни кристали некадашњих витража, од луксузних лустера са старих фотографија ни трага ни гласа (за један се зна да је разбијен), а аветињском празнином нам се смеју ољуштени зидови Сале кнежева на којима је стајало тридесетак портрета великог формата српских војвода и чланова династија Обреновић и Карађорђевић.

+
Кад је кренуло пропадање портрети су једно време чувани у Фонду Првог српског устанка у Орашцу, а онда су пре две године продавани на лицитацији; на неке од ових слика можете натрчати и у другим музејима, па се, кажу, портрет војводе Милана Топлице, откупљен из приватне колекције, скрасио у београдском Војном музеју.

Осим ових портрета, зидове Старог здања красило је и четрдесетак других уметничких слика међу којима су била и два ремек-дела чувеног немачког сликара Александра Кирхера и оне су до лицитације чуване у аранђеловачком Народном музеју, који је успео сопственим средствима да откупи само три слике. Остале су завршиле у приватним колекцијама.

Вредне слике и портрети српских војвода продати су на лицитацији

У овдашњем музеју се на реверс чува и део намештаја – пет фотеља, два сточића, канабе, табуре, једна столица и велико огледало из Сале кнежева, а остатку се губи траг. Уз помоћ општине откупљен је клавир, који је своју нову сврху нашао у аранђеловачкој музичкој школи.

И док се под ногама диже вишегодишња прашина, не можемо ни да замислимо како су у холу и дворанама ове запуштене лепотице одржавани балови о којима се причало. На једном од њих чувени војсковођа Живојин Мишић упознао је и своју будућу супругу Лујзу, чији је деда, грађевинар Шулц, био извођач радова на Старом здању. И у каснијем добу ово је било култно место Аранђеловчана у којем су се размењивали први љубавни погледи, а после правила и венчања. Овде су одржавани концерти из програма смотре уметности „Мермер и звуци“, а можда последњи који је у већ начетој дворани запевао био је Здравко Чолић. Он је у овом амбијенту снимио спот за једну од својих песама.

А некад је било овако: Манифестација „Мермер и звуци“ у Старом здању
+
Аранђеловчани се не мире са девастацијом најпознатије зграде у њиховом граду, па се редовно викендом окупе и почисте простор испред здања, а снимљен је и документарни филм о пропадању.

– Не чистимо ми бетон, него своју савест. Грађани не могу да утичу на судбину здања, а оно је било део живота и људи и града, а једно време је био и део његовог грба – каже једна Аранђеловчанка.

Две обнове

Осим овог нашег времена, имало је Старо здање (некад Ново здање или Велики конак) још лоших момената у својој историји, када је пропадало и мењало намену. Несуђена резиденција кнеза Михаила био је и хотел, смештај за војнике, чак и болница за рањенике током рата са Турском 1876. године. Прва озбиљна рестаурација и реконструкција обављена је пред Други светски рат, када је Старо здање добило ново степениште према парку, а са друге стране према улици је дограђен корпус, па је зграда добила квадратни облик са атријумом у централном делу (у којем данас џикља шибље и коров), а хотел је опремљен луксузним намештајем. Последња обнова била је седамдесетих година прошлог века.

Зла срећа
Старо здање грађено је од 1868. до 1872. године по замисли и наредби кнеза Михаила Обреновића, а по нацрту архитекте Косте Шрепловића. Међутим, ниједан од њих није дочекао отварање здања. Кнез Михаило је још на почетку радова убијен у Топчидерској шуми, док је архитекта Шрепловић пао са скеле и страдао током завршних радова на фасади зграде.

Пропала и приватизација

Од почетка Старо здање је било државни објекат који је на лицитацијама даван под закуп. Од 1964. године дат је на трајно коришћење АД „Буковичкој Бањи“, која је отишла у стечај. Октобра 2005. године хотел се враћа у државну својину, а памти и један неуспешан покушај приватизације, када је пре пет година привредник Мирољуб Алексић, власник овдашњег луксузног ризорта „Извор“, купио део непокретности имовине АД „Буковичка Бања“, међу којима је било и Старо здање. После четири године уговор је раскинут јер је, према речима купца, био онемогућен да крене са реновирањем због недостатка грађевинске дозволе. У сваком случају, хотел не ради већ више од десет година и даља судбина осим континуираног пропадања је неизвесна.

Блиц

Back to top button

Adblock Detected

Please consider supporting us by disabling your ad blocker