ПОЛИТИКА

НАТО АГРЕСИЈА КАО НАСРТАЈ НА ЈЕДНУ СУВЕРЕНУ ЗЕМЉУ

Прочитај ми чланак

 

Фашизам је званично доживео слом 9. маја 1945. године, тако смо учили и толико бар знамо. То је званична верзија и тај датум славимо ревносно сваке године, из генерације у генерацију. По неким законима логике, победом над фашизмом (у историји представљеном као највеће зло које је преживело човечанство) требало је да наступи епоха просперитета, благостања и напретка целог света. „Зло је уништено, окренимо се свом животу“, била је крилатица победника и сви су поверовали у њу.

 

Пише: Душан Опачић

Из Другог светског рата Сједињене Америчке Државе излазе као победница и као једна од кључних снага савеза против сила Осовине, излазе као војно ојачана и најмање оштећена страна у рату, са најмање губитака у људству и ресурсима. Таква снага им је, са „пуним правом“ дала повод да се наметну као најдоминантија сила на планети, што је реално и била у наредних шест деценија и више. Сједињене Америчке Државе, као водећи хегемон на планети, окитиће се називом предводника „слободног света“. Водиће отворене али неуспешне ратове широм света, у Кореји и Вијетнаму, релативно прикривене у Камбоџи, Лаосу, Карибима, Централној Америци, Африци, Чилеу, на Блиском истоку, итд. Непосредно пред ступање у рат са другим сувереним државама, упорно кршећи међународно право на сцену ће ступити медијска претходница, која ће се лицемерно позивати на свету улогу божје америчке нације и обавезу да се другим народима обезбеди слобода, демократија и људска права. Подржавајући и постављајући оне режиме који су негирали те „светле америчке традиције“ сопственом народу. Званични Вашингтон, зарад својих националних интереса биће спреман да подржи и буде веома привржен фашистичким и тоталитарним режимима, јер су заједно представљали борце против зла названог комунизам, док у САД хајка на комунисте увелико постаје национална религија. Да упростимо, за САД ни један диктаторски режим који терорише сопствени народ неће бити реакционаран све док слепо и безпоговорно прати диригентску палицу из Вашингтона. Интересантан је и вишедеценијски амбивалентан став званичног Вашингтона према питању тероризма. Тамо где се тероризам, као метод борбе коси са њиховим интересима, на све начине га сузбијају, а тамо где им користи великодушно га потпомажу, и то отворено. У последње две деценије двадесетог века што прикривено, што отворено САД учествују у разбијању СФРЈ, а епилог су крвави грађански ратови, за које су по њима највише Срби били криви. До коначног обрачуна са непослушним Србима долази 1999. године. Фаланге НАТО пакта предвођене САД не објављују рат којим из ваздуха нападају суверену европску државу, Савезну Републику Југославију. Сви знамо шта се догодило и како смо преживели бруталну агресију знатно надмоћнијег непријатеља. Уз тог непријатеља смо имали још једног, који је уједно и био главни разлог да будемо кажњени. Ради се о злогласној шиптарској терористичкој организацији званој ОВК. На њеном челу су били терористички зликовци за којима је била расписана потерница а пре и током агресије на СРЈ били су под заштитом САД и НАТО. Вешто су користили расположиве услуге и били главни адут и изговор Вашингтону за отворено кршење међународних конвенција и брутално насртање на суверену земљу. Од тренутка када се државно руководство СРЈ успротивило плановима САД да уведу НАТО трупе на КиМ, наводно ради разоружања ОВК и одржавања мира, без присуства српске војске и полиције, интересантно је да су управо тада терористи појачали крваво насиље и субверзије, који су у светским медијима приписивани српским снагама безбедности. Док НАТО свакодневно све гласније прети бомбардовањем СРЈ уколико српска војска и полиција предузму било какве мере против шиптарских бандита ради одбране становништва и државе. Спрегу између Вашингтона и шиптарских терориста одржавао је јак интерес. Јасно је да без шиптарских банди САД не би нашле стварни и опипљиви повод за комадање Србије и СРЈ, док би без америчких хегемона ОВК одавно била десеткована. Стекли су сви услови да отпочне крвава драма на заласку двадесетог века, на тлу Европе. Након што је Скупштина Србије потврдила да не прихвата одлуку о страним трупама на својој територији (читај ултиматум и окупацију), али је ипак предложила да снаге Уједињених нација надгледају и учествују у мирном решењу сукоба на Косову (црвена линија суверености земље), НАТО фаланге 24. марта 1999. године у 19.45 часова започињу напад на СРЈ из ваздуха, ударима махом на цивилне циљеве авијацијом и крстарећим ракетама. Наредбу комаданту НАТО снага издаје Генсек НАТО Хавијер Солана. Деветнаест земаља алијансе започело је бомбардовање знатно слабије земље са бродова у Јадрану и из четири ваздухопловне базе у Италији. Убијање једног народа трајало је 78 дана. Према проценама Владе Србије, током агресије погинуло је око 2.500 људи, опет да поновим, махом цивила. Међутим, неки други извори потврђују да је број погинулих превазилазио 4.000 људи. Рањених и повређених било је више од 12.500, док је укупна материјална штета процењена на 100 милијарди долара. Агресија је окончана потписивањем војно-техничког споразума у Куманову 9. јуна 1999. године, да би три дана након тога започело повлачење војске и полиције са КиМ. Војска Југославије се херојски бранила током агресије уз свесрдну помоћ народа. Наше одбрамбене снаге тај рат нису изгубиле, иако је непријатељ био надмоћнији. По питању Србије и Црне Горе, тај рат је имао одбрамбени карактер. Могу слободно да кажем да је тај кратак али крвав рат био „најчистији“ када су наше војне снаге у питању. Као припадник регуларне војске током агресије, учен сам да се као војник одбраним и преживим, и ни од једног старешине нисам добио наређење да извршим било који злочин, како ја тако и остали.

Не смемо заборавити све наше хероје који су 1999. године положили животе за државу. Нама је Милошевић био врховни комадант, а заклетва је дата држави и народу Србије. Да су Милошевића заиста нападали због Србије, у то смо се уверили када смо након петооктобарског пуча 2000. године предали свој суверенитет добровољно, на украшеној тацни, на којој се налазило све оно што ни бомбама ни ратом нису могли узети.

Агресија није престала до данашњих дана. Споразум из Куманова брутално се крши, терористи и криминалци владају на окупираном делу наше јужне покрајине, Запад нас економски исцрпљује, имамо неформални статус колоније, за рачун Запада и домаће олигархијске мањине народ је све беднији. То је све оно што им 24. марта 1999. године нисмо дали, када смо били последња слободна европска држава.
На крају бих подвукао да ме ни један актуелни политичар неће убедити у „реалност“, да су нам злочинци сада пријатељи, да морамо са њима у име нечега. Пламен слободе тиња како у мени сигуран сам и у многим другим људима. У име наших предака, у име страдалих те крваве 1999. године и традиција слободарске Србије не заборавимо им злочине и подсетимо их да им нисмо заборавили. Искрено, ја им нисам опростио, нити ћу док сам жив.
Сваког 24. марта, ако ништа друго, сетимо се да смо на тај дан 1999. године бранили слободу, суверенитет, идентитет и основне цивилизацијске вредности. Тај дан је симбол нашег поноса и постојања, дан када смо сложни стали у гард новом фашизму, оличеном у Новом светском поретку.

Back to top button