ПОЛИТИКА

ГОСПОДИН ПРЕДСЕДНИК СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ

 

Пише: Душан Опачић

Ево навршило се 11 година од убиства бившег председника СРЈ и Србије Слободана Милошевића, који је од последица тровања умро под зидинама хашког казамата, па ред би био након више километара текстова и емисија да и ја напишем коју реч о њему.
Са великим стрпљењем сам све ове године слушао разне будалаштине, претеривања што његових критичара што његових присталица, приче и теорије у домену научне фантастике, патологије па и перверзије.
Ово што сада исписујем трудећи се да завирим у сећање које ме још добро служи је да опишем пар догађаја којима сам био сведок, оно што сам видео и што је пролазило поред мене, и оно што сам, хтео не хтео, “закачио”.
Петооктобарски пуч означио је крај једне епохе. Тај крај је био и почетак другачијег страдања Србије, које и данас проживљавамо. Шта нам се догађало од тог дана до данас знамо, осетили смо, проживели смо сви.
Враћам се на почетак тог краја. Након слављеног петог октобра 2000. уследила је невиђена харанга, политички прогон од стране ДОС, формирани су “кризни штабови” по моделу Лава Троцког и, уместо обећане демократије настаје период тоталне анархије, где су на ломачи горели сви који нису били у ДОС. Сви медији били су под контролом ДОС-комесара, новинарство нестаје као еснаф јер нови уредници медија преузимају улогу тужиоца, кризни штабови играју преки суд. Медијски мрак и једноумље надвили су се над Србијом. СПС, као владајућа партија пре пада била је крцата каријеристима, разним битангама и лоповима свих профила, који би пред законима нормалне земље одговарали за почињена дела, али такве главе су се појављивале у свим властима које су се у наредном периоду смењивале. Елем, СПС и њен оснивач и председник Милошевић били су под непрестаним ударима претераних или лажних оптужби, многи функционери су били хапшени неосновано, кадрови смењивани али то је најмање, неки су били брутално пребијани и физички малтретирани. А лопови? Па првих десет редова СПС је већ 6. октобра било празно. Прешли су у ДОС и ревносно му служили. Можда се данас многима неће свидети, али чврсто верујем да је Војислав Коштуница, као легалиста и противник Милошевића спречио још крвавији сценарио, који је припреман за СПС и његово тотално уништење.
Средином новембра 2000. године у згради ЈУБМЕС банке на Новом Београду (тада привременом седишту Главног одбора СПС) основан је и покренут дневни лист “24 Часа”, прва и једина опозициона дневна новина у ДОС-овој Србији. Истовремено, у пуном јеку била је кампања поводом изнуђених парламентарних избора који ће се одржати децембра исте године. Одржан је и Пети ванредни Конгрес СПС на коме је поново апсолутном већином изгласано поверење Милошевићу да остане на кормилу највеће опозиционе партије. Новинска агенција БЕТА од 6. октобра па све до тих парламентарних избора упорно је штанцовала саопштења бивших високих функционера СПС и ЈУЛ који су напуштали матичне странке и формирали фантомске надри- социјалистичке и револуционарне кружоке, излазећи на те изборе у циљу слабљења Социјалистичке партије Србије, по директном налогу будућег канцелара Србије Зорана Ђинђића. Послужили су за једнократну употребу и остали ван парламента. Пар година касније, вратили су се у СПС, да би након Милошевићеве смрти у хашком казамату били опет најурени из партије. Да иронија буде већа, данас му и гроб обилазе.
На изборима, ДОС убедљиво побеђује и скупштинском већином формира владу. У ДОС-овим рукама је апсолутна власт, док у клупама опозиције седе СПС, СРС и ССЈ.
Као новинар дневног листа “24 часа” пратио сам многе тадашње догађаје. Режим је увелико спремао терен за хапшење Милошевића. Већ фебруара 2001. године у Србију на велика врата бива примљен и дочекан терориста и злочинац Хавијер Солана, формално потпуно заљубљен и опчињен Коштуницом. Режим му је организовао величанствени дочек док је народ на улицама Београда протествовао и слао јасну поруку да се убица ухапси. Сви медији су пренели да је протестима присуствовао безначајан број демонстраната, а чињеница је била да је на демонстрацијама било више хиљада учесника. Поводом обележавања две године НАТО агресије, 24. марта 2001. године, Трг Републике је био крцат, а медији преносе да је неколико стотина грађана присуствовало том догађају. Класичан спин и небулозе покривали су зумираним фотосима неких крезавих баба, а изјаве су узимане махом од пензионера, како би јавности показали право “лице” социјалиста и присталица Милошевића.
Тог дана учесници митинга су пешице кренули ка вили “Мир”, како би дали подршку Милошевићу. Његово хапшење увелико се најављује. Док је званична оптужница толико бесмислена да је се више нико и не сећа. Активисти и симпатизери СПС формирали су “народне страже”, које су својим присуством браниле првенствено Устав, па тек затим председника СПС од незаконитог хапшења. Наравно, медији су извргавали руглу “народне страже”, минимизирајући њихов број. У ударном кадру опет бабе и пензоси. Власт је послала комбиновани одред полиције и навијача да се физички обрачунавају са грађанима који су испред виле “Мир” давали подршку Слободану Милошевићу. До тачке усијања дошло је пресудне вечери 31. марта 2001. године. Полиција је све агресивније нападала голоруке грађане окупљене испред виле.
Група криминалаца у цивилу (за које касније сазнајемо ко су) са аутоматским пушкама и чарапама на глави покушава упад у вилу, са циљем да ликвидирају Милошевића.
Екипа окупљена око покојног Богољуба Бјелице која се налазила у вили одбија тај напад. Крећу преговори, на сцену ступа емисар Владе Србије, Чеда Јовановић.
Уследили су мукотрпни преговори. Слободан Милошевић је добио”гаранцију” оверену потписима три главна званичника Србије, да неће бити испоручен Хагу и да неће бити прекршен тадашњи Устав. Значи, да подвучемо, Милошевић није бежао од одласка у српски затвор, да се регуларним путем брани од оптужби, већ је пружао отпор и није се предавао због Хага. Ипак се, у циљу спречавања потенцијалног крвопролића предаје и бива спроведен у Централни затвор раног јутра 1. априла 2001. године.
Сутрадан, на ванредној седници Главног одбора СПС, један од “посредника” из редова СПС у преговорима, читај издаји, убеђивао је чланове ГО како тај Чедомир Јовановић и није тако лош момак. Тај “посредник” је врло брзо покушао пуч унутар СПС и уз помоћ ДОС касније основао своју странку.
На тој седници сам седео у последњем реду, као новинар који је пратио догађај. Сала у којој се одржавала седница била је мања, тако да нисам имао потребу да седим близу говорника који су се смењивали. Добро сам их чуо. Легенда српског и југословенског филма Бата Живојиновић закаснио је на седницу, па је сео до мене, на прво седиште до улазних врата. Слушао је преговарача пар минута, погледао ме исколачених очију и као у филму “Лајање на Звезде”, у сличном фазону изговорио: “Ма бре лаже”.
Шест дана након хапшења Милошевића дневне новине “24 часа” су угашене. Али то није урадио ДОС, него неко из СПС у интересу ДОС. Настаје медијски мрак, једноумље и лов на вештице и све који другачије мисле. Истине ради, да се не заборави, једини лист који је писао објективно по питању Милошевића у то време био је подгорички “Дан”.
На Видовдан 2001. године, влада у служби Запада на челу са Зораном Ђинђићем, под велом тајне и без знања српске јавности, киднапује и испоручије Слободана Милошевића логору за Србе тзв. трибуналу у Хагу. Канцелар се обраћа нацији са оправдањем да је уместо небеске Србије изабрао ону другу Србију, не трепнувши што се на најбруталнији начин огрешио о Устав. Мени лично то Ђинђићево обраћање нацији је пре изгледало као декламовање циљева и захтева терористичке групе Бадер Мајнхоф него обраћање једног државника.
Остале догађаје који су уследили мање више сви знамо, успостављање владавине олигархијске мањине на штету све сиромашније већине, цепање државне заједнице и одлазак Црне Горе, пљачкашка приватизација, урушавање институција државе, сигурна кућа за хашке истражитеље, распродаја богатства земље, статус тропске колоније под облацима Балкана, урушавање оружаних снага, губитак суверенитета…
Док сам исписивао ове редове нисам имао намеру да браним Слободана Милошевића као личност већ као председника једне земље. Полазећи од чињенице да он заузима значајно место у нашој историји, коначну пресуду донеће српски народ. Слободана Милошевића сам сретао и упознао онда када више није био на власти, док сам обављао новинарски посао. Док је био на власти уживо сам га видео свега пар пута са “сигурне дистанце” и руковао се са њим на прослави 50. година општине Нови Београд у Центру Сава, и то је то. У периоду кад сам га сусретао по ходницима и у врло кратким разговорима, одавао је утисак достојанственог човека са изразито господским манирима. Ако узмемо у обзир да је био под сталном харангом домаћих и страних медија у њему нисам препознао ни један грам страха, и могу са сигурношћу рећи да су разни мемоари писани из пера његових противника на тему хапшења, киднаповања и кратког периода слободе након пада са власти, злонамерни и неистинити. Требало је издржати све ударе а морамо узети у обзир да му је и породица била на мети напада. То не може свако. По мом мишљењу, Слободан Милошевић као историјска личност уз много грешака током своје владавине био је државник трагичне судбине. Током власти и највеће моћи саплитали су га равнотежа односа снага у свету, крвави грађански ратови на подручју бивше Југославије, унутрашњи немири у земљи, санкције…бомбардовање 1999. године. Својом борбом у хашком казамату одбранио је српски народ истином, а све наведено не можемо му приписати као његову одговорност. Биран је два пута за председника Србије и једном за председника савезне државе. Где је у свему томе наша одговорност, ако узмемо у обзир да је већина гласала за њега? Спадам у оне који су га подржавали, али никада слепо. Иако сам био знатно млађи нисам поверовао у то да ће након Милошевићевог пада наступити препород земље, финансијски опоравак, мир, благостање и остала обећања традиционално српских непријатеља пропагирана из уста домаћих пробисвета. Драго ми је што сам био на добром путу. Са ове дистанце, могу слободно и са сигурношћу рећи да је током своје владавине, па и након пада и тамновања, све до смрти, Милошевић уживао подршку свих прогресивних снага, партија, покрета левих и десних, интелектуалаца великог формата са свих континената, управо оних који данас учествују у променама и успостављању нове равнотеже у свету. То су снаге које данас побеђују и супротстављају се глобалном терору и Новом светском поретку. Та чињеница доказује, да су те снаге током владавине Милошевића биле у успону у каквом су данас, са сигурношћу можемо рећи да би и Милошевићева епоха ишла у тотално другом правцу.

СПС НАКОН МИЛОШЕВИЋА

И поред ратова, санкција, непрестаних турбуленција у земљи, деведесетих година, значи током владавине Слободана Милошевића, по броју чланова Социјалистичка партија Србије је појединачно била најјача политичка партија на Балкану. Колико ме сећање служи, СПС је бројала преко 700.000 чланова. Данас СПС партиципира у владама других и на изборе излази у коалицијама са другима, пресрећан кад добаци 15 одсто гласова, па и мање, а велико је питање какав би резултат био да на изборе излази самостално.
Морам на крају да кажем и пар речи о актуелном руководству партије коју је основао Милошевић. СПС се падом са власти 2000. године није најбоље снашао у дворишту опозиције. Међутим, за оне који не знају, било би нефер да не споменем да су управо многи из данашњег руководства реформисаног СПС били веома храбри, док су многи из првих редова тадашњег СПС побегли у мишје рупе током харанге, или давали цицибанске изјаве за јавност. Рецимо, Дачић је грувао по телевизијама и давао храбре изјаве не показујући страх, овог што терете за малверзације у Галеници Бацковића се сећам као веома храброг предводника демонстрација, великог броја протеста и догађаја око Милошевића, дисциплиновано су ту били Антић, Ружић, Бајатовић и Триван. Нису побегли и делили су судбину СПС са преосталим члановима. А то у време обезглављивања СПС није било лако. Са друге стране истицали су се и они тврђи социјалисти, рецимо Кршљанин и Бјелица који је ухапшен са Милошевићем и током тамновања у ЦЗ штрајковао глађу. Од мањинске подршке СПС-а Коштуници (крај 2003) па до данашњих дана, нисам укључен у догађаје унутар СПС за све ове године па њене потезе и еволуцију могу да хвалим, кудим, критикујем само са позиције грађанина који то прати из медија. Ипак, видим кључну чињеницу, да је партија опстала али не и лево Милошевићево наслеђе у њој, да су социјалистичке идеје остале само понегде на папиру а у пракси се спроводи неолиберална политика, а да су данас те идеје потребније него икада, због потпуног распада и компромитовања социјалдемократије у читавој Европи, да те идеје народ тражи и чека.
На крају бих пренео мишљење многих глава, у фазону “Милошевић је прошлост”…и томе слично. Наравно, могу да се сложим да је једна епоха прошла, логично је, а опет, са друге стране видим све већу тежњу српског народа ка националној слободи и социјалној правди. И додатно, опште је познато да се точак историје окреће.
Можда није популарно ово што пишем, али нешто од Милошевића који је пре 11 година умро за слободну Србију чекаће нас и у будућности, а до тада, када год чујем име Слободан Милошевић сетићу се достојанства које је избијало из њега. Био је господин председник.

Back to top button

Adblock Detected

Please consider supporting us by disabling your ad blocker