ДРУШТВО

Душан Опачић – А САД МАЛО ИСТИНЕ О СТАЉИНУ

Прочитај ми чланак
Ја знам да ће много ђубрета бити бачено на мој гроб, али све ће то развејати ветар историје.“ (Стаљин)

Аутор:  Душан Опачић

Ево навршава се 138 година од рођења Ј. В. Стаљина, човека из историје којег одавно нема, али сам некако сигуран да ни мртав не оставља велики део човечанства на миру. Идеалан је шлагворт за исписивање километарског ђубрета од стране безброј историчара и публициста. Некако се намеће врста обавезе да се још нешто каже, доради, обоји, зачини… како би се донела коначна оцена о владавини и животу вожда Совјетског Савеза. Та историја нам долази са Запада, а шта смо учили у школи свима нам је добро познато. О пропаганди Броза и његових битанги сувишно је трошити речи. Пише се, снимају документарци и  играни филмови, штампају разноразни дневници и сведочанства, у недоглед широм западне хемисфере, са циљем да се што више злодела натовари на човека који је био на кормилу једне моћне и велике земље. Пре него што напишем који ред и свој лични став о Стаљину, напоменуо бих да сам одувек имао “опуштен” однос према њему, значи нисам подлегао утицајима сваке хистерије против њега, али нисам ни стајао у ставу мирно над његовом сликом, попут браће Чворовић у легендарном филму “Балкански шпијун”.
Признајем да потичем из традиционално русофилске породице, али ово није повод  да некога мрзим или волим, што значи да се моја љубав према руском народу, његовој култури и другоме не заснива на мојој “одбрани” једног његовог владара. Па, у складу са тим верујем да ће последњу реч пресуде, када је Стаљин у питању, донети руски народ. Он једини има право на то. На његову велику жалост, скоро читава архива из епохе СССР-а ни до данас није отворена, а добро нам је познато да никада ниједан суд Совјетског Савеза нити касније Руске Федерације  није донео званичну пресуду која терети Стаљина за било какво кривично дело. Постоји само резолуција Комунистичке партије Совјетског Савеза (КПСС) са ХХ Конгреса из 1956. године, која осуђује “Стаљинов култ личности” и која представља класичан обрачун дела руководства партије са мртвим Стаљином.  Данас је та резолуција правно и историјски безначајна и неупотребљива. Након распада СССР, у периоду владавине Јељцина, свака критика Стаљина и епохе СССР-а  резултирала је тиме да је тај исти Јељцин у руској Думи имао за вратом јаку, у одређеним периодима и појединачно најачу партију, КПРФ, Генадија Зјуганова. Ова партија итекако слави, баштини и афирмише епоху Стаљинове владавине.. Јељцинова ера је прошла, чак ни тадашња Русија на коленима по жељи Запада није отворила архиве и  осудила Стаљина за било какав злочин. И дан данас, КПРФ представља значајну снагу у Руској Федерацији. Стаљину се дижу споменици широм Русије и Новорусије, по свим анкетама велики део становништва Русије се позитивно изјашњава о Стаљину и његовој владавини. То су чињенице, свидело се то некоме или не. Будимо сигурни да би Горбачовљева “перестројка” и Јељцинов апарат, да су имали нешто о Стаљину, веома радо то искористили. Ни један ваљан аргумент ни документ од медијске халабуке и хистерије није остао.
Истовремено, познато је да Стаљинову епоху представља успешна индустријализација, чији је резултат стварање моћне државе и војне силе, и победа над фашизмом.
Лично, мислим да су напади на Стаљина напади на некадашњи СССР а данас на Русију. Често се понавља у историји да сви јаки владари и државници Русије нису били по вољи Запада. Ето данас имамо јаку Русију на челу са Путином. Па можемо да се запитамо да ли у очима Запада има разлике у погледу који је усмерен једним оком у Стаљина а другим у Путина? Разлике нема. Обојица су диктатори, тоталитаристи, јахачи магарца познатог под именом “људска права”.
Данас, након више од 70 година од победе над фашизмом, западна пропаганда предвођена Сједињеним Америчким Државама служи се лажима и фалсификатима како би се улога СССР-а и Црвене армије минимизирала у Другом светском рату. Харанга и хистерија  против СССР-а је кренула још током рата, али врхунац и одлучујућа борба против “црвеног зла” узима залет након 9.маја 1945. године. Како би империјализам западни ушао у нове авантуре требало је прво хипнотисати заборавом и изокренути поуке и истине из недавне прошлости. Више од седам деценија преко медија, књига, фалсификованих мемоара, холивудске кинематографије, историјских огледа и чланака , ток и исход Другог светског рата приказују се у већини случајева кроз пренаглашену улогу западних савезника која је супротна од истине. Системски и плански се генерацијама широм света испирао мозак како би се извршиле глобалне припреме за будуће агресије, отворене или прикривене, које ће уследити у другој половини двадесетог века и трају до данас. Циљ је био јасан – ликвидација и заустављање јачање утицаја СССР-а, данас Русије.

Морамо признати да је Стаљин имао значајну улогу када је у питању Руска православна црква. Након учвршћивања власти веома енергично је покушавао да исправи злочине и неправду према цркви и православљу у целини, за које директно одговоран његов претходник, вођа октобарске револуције В. И. Лењин. Лењин и Троцки су нанели највише зла руском православљу, прогоном свештенства и монаха, скрнављењем цркава и манастира и забраном њиховог рада. Стаљин је руску цркву прогласио патриотском организацијом, помогао у обнови многих затворених и оскрнављених православних храмова широм СССР-а, као и обнови теолошких образованих институција и повратку свештенства у службу.
О томе сведочи познати руски свештеник и публициста Николај Булгаков.  Он упозорава да оцена Стаљинове владавине не сме бити везана само за репресије већ: „Његова огромна тежња да у најкраћем року ојача и обједини земљу, његова огромна градитељска и организаторска енергија, његова воља за победом – привредном, организационом, културном, моралном и војном, као и његово православно васпитање, његова образованост и његов однос према култури и моралу, све више и више постају печат на нашем историјском путу у ХХ веку“ (портал “Факти” 09. 05. 2013). На крају је Булгаков дефинисао Стаљинову владавину као симбол велике победе над фашизмом коју прате очување независности земље, чистоту и морал у школама, забрана порнографије, проституције, абортуса,  хомосексуализма, наркоманије, борба против корупције и русофобије. Он такође верује да би, када би се отвориле архиве из времена владавине Стаљина, на површину испливале многе чињенице које би допринеле потпуној “дестаљинацији”, јер, да се ради о супротном многи би то одавно искористили и објавили.
Код нас Стаљинова епоха наилази на веће разумевање на српској десници него на левици. Левица у Србији већ одавно не постоји, али океј, бар ови што се јавно декларишу левичарима енергично бране, баштине и афирмишу националне штеточине и авантуристе попут Јосипа Броза, а, све пратећи линије европске левице, поприлично су гадљиви на помен Стаљина, градитеља моћне државе и победника над фашизмом. Глуви су и слепи на проблеме данашњице, немају осећај како је бити обесправљен, незапослен и гладан. Наследници Брозове црвене буржоазије не виде, не знају и не желе да се суоче са проблемима који дуго година море и разједају наше друштво.  Србија у положају колоније им је океј, а и Маркс им се уклапа у фазон. Управо такви су гласни заговорници неолибералног концепта.

На крају, требало би да одговоримо непостојећој српској левици једном чињеницом. Само три државника двадесетог века су успела да идеју социјализма институционализују и спроведу у пракси. Свидело се то некоме или не, то су били Стаљин, Мао и Кастро. Сва тројица су поштовали међународно право, ни један од њих није угрозио нашу земљу. А државе које су остале иза њих и дан данас су на страни Србије у многим питањима. Довољно је поменути да Русија, Кина и Куба нису признале једнострано проглашену независност Косова и најоштрије су осудиле сецесију и напад на суверенитет и територијални интегритет Србије.
Довољно је да истакнемо да су, поред тога, личности попут Рузвелта, Черчила, Де Гола, Ајнштајна и Мао Цетунга (какво год место им припада у историји) били Стаљинови савременици који су га надживели а који су сматрали да је Стаљин једна од највећих, ако не и највећа личност савремене историје.
Познати совјетски маршали Жуков, Рокосовски и Васиљевски су писали бројне чланке, књиге и студије посвећене некадашњем вожду СССР-а, износећи позитивне оцене о владавини Стаљина. Полазећи од чињенице да су та дела објављена двадесетак година након Стаљинове смрти, лично верујем да их нико није могао присилити да га величају. Закључак је да су поменуте личности сигурно компетентније од Брозове пропаганде машинерије након 1948. године, засноване на патолошкој мржњи и фалсификату.
Када говоримо о ауторима либералима, душебрижницима напојеним “људским правима” и хроничном мржњом према Русији (читај Стаљину), никако да се сете да помену злочинце западног империјализма предвођене Сједињеним Америчким Државама, који су својом “демократијом” допринеле милионима убијених у Кореји, Вијетнаму, Авганистану, Камбоџи, СР Југославији, Ираку, Либији…Од око 330 ратова у већим или мањим размерама вођеним након Другог светског рата, САД су директно учествовале, подстицале, подржавале јавно или тајно близу 320 ратова. Њен “Милосрдни анђео” је у име извоза демократије однео на небо преко 30. милиона људских живота од 1945. године до данас.
Када све саберемо и одузмемо, Ј. В. Стаљин и даље заузима високо место у светској историји, са титулом највећег државника двадестог века. Свидело се то нама или не, и уз сваки покушај минимизирања његове позитивне улоге, резултат ће бити сукоб са  неоспорним чињеницама.

Back to top button