ДРУШТВО

ДВЕРИ И ПОЛИТИКА СА ПОШТЕЊЕМ

Политика је вештина али свака њена прецизна дефиниција у теорији у и пракси је демантована.  Две и по деценије у нашој земљи је вишепартијски систем, дубоко блато које је очигледно лековито за јачање имунитета моралне наказности и изопачености. Свашта је за ово време продефиловало кроз власт и опозицију, то траје и трајаће.

Пише:  Душан Опачић

15057855_271073643291022_477115977_n

Некако смо и навикли на те околности, али нас држи нада да бирамо “мање зло” које ће нас бар на кратко пустити да удахнемо ваздух пуним плућима. Наравно, увек се зајебемо. Онда почињемо сами себе да лажемо и да се заваравамо, лаички се бавимо геополитиком, темама посвећеним равнотежи и односу снага великих сила, сигурним дојавама комшије из кладионице, запостављајући себе и проблеме у којима се налазимо сувише дуго. Као мала земља, економски зависна од великих, сасвим је јасно да се Србија налази у колонијалном положају и у складу са тим више немамо ни један разлог да се лажемо. Са друге стране, свима је познато да је историја доказала да ниједна земља у таквом положају није пронашла своју срећу и успела да оствари напредак и експанзију. Па да се не лажемо, нећемо ни ми.

Из данашње перспективе, морамо признати да је чувени петооктобарски пуч био почетак нашег краја, увод у колективну стагнацију, економску зависност, културни мрак, национално понижење и губитак покрајине Косова и Метохије. О криминалу, корупцији, проневерама, отвореним преварама од стране власти које су се смењивале, могу се снимати серијали неограчиног броја, који би сачекали неке генерације режисера који данас нису ни рођени. Са друге стране, тај пети октобар многима је био нада у боље сутра, неограничена вера у добре намере Запада, управо у супротно од свега наведеног и онога што нам се стварно догодило. Они који нису веровали у ту наранџасту револуцију, не би требало да буду бесни на оне који су искрено веровали да ће тај дан променити Србију и повести је напред у прогрес. И једни и други су преварени, и једни и други данас апсолутна већина ове државе, већина која највише страда из дана у дан. Апсолутна већина нашег народа је све, све али све…само није окренута самој себи. И даље се манипулише народом, намећу јој се лажне и застареле идеолошке поделе, животни стандард и егзистенција манипулисаних су све гори и гори.

Некако све ово знамо, свесни смо тога, али онда дођу избори и гласамо за оне који нас воде у пропаст. По мом мишљењу није само власт та која нас води у пропаст. Велику одговроност носи и опозиција, која по природи има логичну улогу да једног дана смени власт и преузме је.

Каква нам је опозиција данас, колико је способна  ко нас заступа у посланичким клупама? О партијама које заступају европски пут без алтернативе и које су већ харале земљом не бих трошио речи. На почетку сам све рекао.  Додао  бих још  да је њихова владавина била само дуга и исцрпна покер партија на штету грађана Србије.

У другом делу опозиције, под плаштом патриотизма, у последње време искачу Двери. Морам да признам да ми заиста никада нису били интересантни, иако се вероватно слажем са деведесет одсто њиховог програма и вредности које званично промовишу, јер су ми увек више личили на јавно предузеће него на озбиљан политички покрет. Класични мутант, који свој имиџ гради мало на штету радикала, мало на штету ДСС, био је велико изненађење на парламентарним изборима 2012. године. Мало им је недостајало да пређу цензус. Њиховим појављивањем на овим изборима дошло је до одвлачења гласова радикала (који су први пут од оснивања остали ван парламента), а ДСС је значајно ослабљен иако је прешао изборни праг. Били су то избори који су означили сумрак владавине демократа и успон напредњака, али и десетковање патриотских снага. Двери остају ван парламента и на изборима 2014. године, али ипак постају солидна снага са упориштем у народу. Кажу, трећа срећа, и ето, ове године на априлским изборима ево и њих у парламенту, додуше у коалицији са ДСС. Али то нису оне старе Двери као покрет (који, никада неће постати партија јер партија означава симбол паразитизма), већ озбиљна партија која ће се по систему партијско-конгресног сукоба ослободити оснивача који бране изворне постулате и која неће бити гадљива, када је у питању цензус, на ступање у заједнички протест због изборне крађе на истој бини са Тадићем, Чедом, Чанком …Сашом Радолувићем.  Реаговала је и америчка Амбасада у Београду. Епилог:  Ушли су у парламент.

Да нису стали на ту фамозну бину и да су одлучно одбили помоћ нових пријатеља Двери не би ушле у парламент, али сам сигуран, данас би били јачи него икада и много утицајнији у народу. Овај мандат ће их коштати губитка идентитета и завршиће на политичком сметлишту као да их никада није ни било.

Искрен да будем, имам опуштен однос према овој теми. Свашта су медији писали током протеклих година о Дверима, верујем да им је највећи део етикета и епитета неправедно закачено. Не желим да улазим у теорије завере да ли имају пакт са властима, да ли су плаћени од одређених центара моћи из земље и иностранства. То није документовано и доказано. Не би било поштено са моје стране да се служим ни трачевима јер имам доста пријатеља и познаника који су чланови или бирачи Двери, за које знам да су веома поштени људи.

Као и многи, и ја сам био бесан због авантуризма Бошка Обрадоваћа приликом гошћења оног Пернара, све само да би ушићарио неки политички поен. Пернар није антиглобалиста, борац за социјалну правду,  човек који истински пружа руку помирења Србима и држави Србији. Пернар је класичан усташа који ће увек наћи изговор и оправдање за злочине почињене над Србима. Ако је Бошко истински поверовао у неког пријатеља или доброг Пернара, погрешио је. И то је ок, дешава се. Али резултат је ипак битан, на крају. А и уз најбоље намере, Бошко је испао дилетант.

Ако се вратимо мало у не тако давну прошлост и фамозну Геј параду 2010.године, Двери је требало да учествују на уличним протестима против одржавања параде, заједно са осталим патриотским организацијама. Одустали су у последњем моменту, предлажући да одрже “породичну шетњу” дан раније. Били су гласни у кампањи али су се повукли.  Епилог знамо. Двери су ОК, свима прихватљива салонска десница, а неки као Иван Ивановић “Наши” и Младен Обрадовић “Образ” етикетирани су као “фашисти”, “хулигани”, опасност по државу, хапшени, вијајни годинама по судовима, под сталним нападима про-НАТО невладиног сектора у Србији.  Ма могу да имам и дијаметрално супротне ставове од Наших и Образа, али као грађанин више ценим оне који су спремни да робијају за уверења, него оне који промовишу “слободарске” идеје из фотеља, спремне да пактирају са свима да би остварили своје личне интересе.

Двери су, на челу са Бошком Обрадовићем показале своју “зрелост” и “мудрост”. Јесте, политика се занива на компромисима, стрпљењу… али и поред тога, свака политичка организација мора да има одређену границу, коју неће прегазити, минимум принципа од кога неће одустати. То би требало да је кичма политичке вештине. Остало је политиканство.

Данас нема ни левице ни деснице. Постоје они који воле своју земљу и они који раде на њеном урушавању, верујући да ће нам тако бити боље. Србија је на коленима и она нама више ништа не може да подари. Све су јој узели што је имала, и то они којима смо веровали и указивали поверење. Крвоток јој је затрован, снашла ју је дехуманизација обичног човека, болује од  духовне беде и чами у казаматима културног суноврата.

Време је да ми нешто урадимо за њу. Србија вапи за националним ослобођењем и социјалном правдом. Пријала би јој политика са бар мало достојанства и части. А то могу остварити само људи којима политика није средство за гомилање личног богаства, којима тајне службе овог света не могу ништа да пронађу па их морална и карактерна прљавштина ни не гура у политику. Потребне су нам главе које неће демократију капирати као анархију.

Због тога што је у политици неопходан човек, али и због тога што толико журимо у Европу, желим да завршим речима великог руског филозофа Николаја Берђајева, које су актуелне и данас иако су записане од пре више од осам деценија: “Ми присуствујемо дехуманизацији човека и човечанства. Ми доживљавамо у садашњој кризи Европе пад човека и слом свих вредности на којима се оснива човечанство… Нужно је да се Европа што пре врати човеку, да тражи и да захтева повратак човеку и човечанскоме. Европа мора да изведе велику и основну револуцију обнове човечанских вредности, које зовемо персонализмом…”

Back to top button

Adblock Detected

Please consider supporting us by disabling your ad blocker