ДРУШТВО

ЗВЕР ЈЕ РАЊЕНА: Американцима се жури да започну Трећи светски рат!

Прочитај ми чланак

Империјалистичка чизма је налетела на ексер који прети да јој у потпуности подере, не само ђонове, већ и целе ноге.

Пише: Иван Шмит

Америчка авијација јуче је побила преко 80, а ранила више од 100 сиријских хероја који су се спремали за велики обрачун са џихадистима Исламске државе у источном сиријском граду Деир ез Зору. Из Пентагона су се љубазно извинили, изјавили саучешће породицама мучки побијених војника, и казали (не и обећали) да ће „покушати да извуку поуке из ове ‘грешке’“. Цинизам америчког руководства тешко да више иког може да изненади.

Ипак, у Сирији је на снази примирје договорено између Русије и САД-а. Иако нити једно примирје за ових пет година Сиријског рата, у који су директно или индиректно умешане готово све водеће силе света, није успело да се одржи, ово „примирје“ донело је једну новину – од када је почело, број „инцидената“ на територији ратом опустошене земље се нагло повећао.

Руско министарство одбране, само у првих 24 часа од почетка примирја забележило је преко 50 „инцидената“ широм Сирије у којима су „побуњеници“ које обучава, опрема и логистички подржава САД, дали све од себе да униште и саму помисао на обуставу сукоба. Није им успело. Једино што су успели, јесте да натерају руско ваздухопловство да одлучним ударима ставе до знања и џихадистима и њиховим менторима да им то овога пута неће проћи.

Асадова армија успела је да задржи прибраност у овој, можемо рећи, одлучујућој фази најопасније геополитичке игре у историји планете. Иако би логична реакција Дамаска на ову страшну провокацију у којој је живот изгубио велики број сиријских војника, у најмању руку била далеко запаљивија реторика, а најпре „приземљавање“ коалиције, за шта САА у овом тренутку вероватно и има адекватна ПВО средства, Асад је још једном приказао политичку зрелост. Осим осуде „кукавичког напада“ и захтева да се Савет безбедности изјасни по овом питању, сиријске власти нису приказале „очекивану“ реакцију. Лопта је додата руској дипломатији која је можда и по први пут приказала нешто одлучнију реторику и упутила светској јавности јасну поруку: Америка сарађује са Исламском државом! Са своје стране Вашингтон је и у овом случају приказао неспособност своје дипломатије, па је на ове оптужбе одговорио набрајавши „злочине“ Асадове армије која „од 2011. убија своје цивилно становништво свим средствима, па и хемијским оружјем“.

Кључ: Алепо

За то време, очи Западне, или како сами воле да је називају – „светске јавности“, пословично навикнуте на улар којим управљају они чије име се не помиње, упрте су у Алепо.

Кључна реч „хуманитарна помоћ“ која не стиже у окупирани део града, изговор је САД-у да чини све како се тајанствени споразум Лавров-Кери (за који је најављивано да би требало чак да уједини Русију и Америку у борби против Исламске државе и Нусра фронта) не доживи светлост дана. Хуманитарна помоћ требало је да крене одмах по ступању примирја на снагу, али су сви покушаји да се обезбеди коридор за пролазак камиона спречавани оружаним инцидентима са џихадистичких положаја. Вашингтон је сам себи дао повод да упире прстом у Москву због таквог развоја ситуације.

Алепо, град који је протеклих пар месеци преживео пакао, град (а уствари његови источни делови) који је свих пет година рата био симбол „отпора Асадовом режиму“, коначно је, после нестварног броја жртава, пред капитулацијом. Пад источног Алепа, које је сада под опсадом сиријске војске, фактички би обесмислио даља настојања Запада за оружаном „побуном против режима Башара ал Асада“. Централна покрајина Идлиб и „побуњеничке“ енклаве у Дамаску и на крајњем југу Сирије брзо би биле прегажене – што због сигурног деморалисања џихадиста, што због чињенице да би те територије биле сада прилично недоступне американцима и њиховим савезницима. Изузетак су јужне територије које се све време одржавају захваљујући налетима израелске авијације и помоћи која, преко „неутралног“ Јордана (овде треба имати у виду да се Јордан налази у незавидној позицији и да нема баш много избора, али да се труди да на сваки начин успори терористичке тенденције својих суседа) стиже џихадистима из Саудијске Арабије.

Распад Империје

Ситуација заиста не делује перспективно за коловође „новог светског поретка“. Немоћ Запада да спроведе своје циљеве у блискоисточном региону и у централној Азији, али и у афричким земљама, где Кинези „тихо“ преузимају контролу безбедности у деценијским жариштима откупљујући нафтна постројења и доводећи своје јединице да их штите, окуражују све већи број земаља да промене свој геополитички курс.

Вероватно су најбољи пример за такав развој ситуације Филипини – земља која је деценијама носила епитет „51. америчке државе“. Иако медијски јако испраћен, овај случај је некако ипак промакао „уху јавности“, а сведочи о потпуном краху игре коју су стратези Запада повели давне 1965, упадом у Вијетнам. Филипини су незаменљив „шраф“ у машинерији покренутој за притисак на Кину. Тај „шраф“ сада је постао клип у точковима тој истој машинерији. Избором Родрига Дутертеа за председника острвске земље, филипински народ је рекао одлучно „не“ потенцијалном рату са Кинезима због контроле над великим пространством Јужног кинеског мора, којим, без морнарице САД-а, ова земља не би могла ни да патролира.

Због немогућноста Вашингтона да појми овакав преокрет, председник Дутерте је приморан да готово свакодневно шаље експлицитне поруке америчкој администрацији („Обама кучкин сине“ итсл.). Овакве изјаве вероватно ћемо слушати још неко време. И то не само са Филипина.

Изгладњивање Венецуеле и свргавање бразилске председнице Дилме Русев, такође, није донело очекиване резултате. Венецуелански возач аутобуса Николас Мадуро који се храбро латио задатка да на челу своје земље замени легендарног Уга Чавеза успео је да преживи вероватно највећи економски удар који су амерички агенти икада спровели. Бразил устаје и тражи назад своју легитимно изабрану председницу. Јужна Америка делује спремно да се ослободи Кисинџерових окова.

Истовремено, дешава се и потпуни крах идеје „уједињене Европе“. Немогућност европских лидера да се уједине ни по једном питању, што смо могли да видимо на помпезно најавњиваном Самиту у Братислави, чак и у тренутцима када је угрожена сама егзистенција свих вредности које су на Старом континенту сазревале хиљадама година уназад, само је још један доказ да фактор оваквог „уједињења“ Европе лежи управо у оној сили којој, наизглед одједном, испадају сви конци из руку. Већ наредног дана након неуспелог самита, немачка канцеларка, којој измиче тло под ногама, кренула је у нови напад на Русију тражећи од Москве хитну имплементацију, реално мртвог, споразума Минск-2, „или…“.

Русија и нови Нови светски поредак

Путин је са своје стране јасно дао до знања да је сваки даљи разговор о Криму завршен, а инсистирањем да Донбас остане у Украјини, одузео је сваку могућност увлачења Русије у оружани сукоб са Украјином.

Сада је јасно да је Путинова стратегија помирљивости и стрпљења у спољној и оштар обрачун са петом колоном у унутрашњој политици, због којих је нашироко критикован и са „леве“ и са „десне“ стране, чак у самој Русији, ипак уродила плодом. Санкције, којима је Запад покушао да натера руско руководство на мењање овог одлучног курса само су обезбедиле руској привреди могућност убрзане транзиције, креирања паралелних финансијских токова и развој примарне и секундарне производње чији ће плодови бити и те како видљиви у блиској будућности. Све јача Русија окупила је око себе велики број земаља кроз организације као што су ШОС, БРИКС, АЕСЕАН, Евроазијска економска унија… Једнополарни свет је разбијен. Нови светски поредак, кроз овакву врсту сарадње неће зависити од „полова“, већ од кооперације целокупне светске заједнице.

Навикли смо да на крају другог мандата америчких председника посматрамо нагли скок у ширењу империјалистичке ратне машинерије. Уместо тога посматрамо њено урушавање. Шта ће тек донети избор новог председника/це, не можемо ни да наслутимо.

Рањена звер која очигледно не може да се помири са губитком контроле, и то управо у тренутку када је деловало да је на корак од циља да коначно загосподари читавим светом, спремна је на све. Американцима се жури да започну Трећи светски рат. У том контексту можемо да сагледавамо и све „провокације“ које се дешавају ових дана у Сирији, а сасвим сигурно, почеће поново да се дешавају и у Донбасу. Посведочили смо да је Путиново стрпљење заиста несагледиво, а да ли ће и до које мере бити спреман да „мирно посматра“ и наредне жртве које ће сасвим сигурно пасти у процесу самоуништења ове звери, видећемо у блиској будућности.

 

Извор: Правда

Back to top button