ВЕСТИ

Вучић: Сви пишу о Савамали а нико не помиње убиство Јелене Марјановић

Нема никакве сумње да је могуће да се склоним у случају да кандидат СНС не победи, а могуће је и да нека друга напредњачка већина настави да ради, поручио српски премијер у ексклузивном интервјуу за Курир.

Премијер Александар Вучић нам је измицао неколико недеља, а кад смо коначно утаначили дан за први интервју после формирања Владе Србије који даје за неке дневне новине, наш разговор прекинула је посета мађарског премијера Виктора Орбана. Требало је да му поставимо још питања, па смо се поново у Плавом салону нацртали у суботу, у 8.30. И тај разговор смо морали да збрзамо због посете комесара ЕУ Јоханеса Хана, али смо успели да се распитамо о свим важним државним питањима, председничким изборима, затегнутим односима у региону и чули забрињавајуће запажање – да се свет данас налази у ситуацији сличној оној пред Први светски рат.

Како сте задовољни саставом Владе?

– У Влади су сви које сам желео. Али да ли ћемо имати промене – па и Бајерн, и Манчестер сити, и Реал, и Барселона сваке године мењају свој тим, освежавају га и уводе нове играче, што је разумљиво јер је увек потребна свежа крв и нова енергија.

Ви то већ говорите о реконструкцији?

– Не можемо да знамо да ли ће неко да направи неку крупну грешку. Не разумем зашто се диже толика фама око тога. Деси се, повреди се Рибери, па неко мора да уђе уместо њега. Плаћени сте озбиљно за државни посао и морате да га радите посвећено.

Кажу да Николу Селаковића спремате за градоначелника или председника?

– Колико су озбиљна чаршијска нагађања говори и то што, по закону, да бисте били градоначелник, морате да будете одборник Скупштине града. Никола Селаковић то није.

Може ли он да буде кандидат СНС за председника?

– Не пада ми на памет да се председничким изборима бавим у наредних шест месеци. Нико из СНС се тиме неће бавити до марта.

Председник Николић је у интервјуу Куриру рекао да нико не може да га победи. Шта кажете на ту његову оцену?

– Драго ми је што је изјавио да се не бави тиме, већ својим послом. Али неки други се само тиме баве. Већ им честитам, видим да су већ победили, али остала је само једна мала ствар, а то је да победе на изборима. У стању су да траже фалинке у вашим речима, али не и да буду на послу у 9 сати. Већ у пола један шетају куче и иду на ручак и заврше радни дан, а све остало време гледају како ће да твитују и некоме звоцају. Ја сам на послу најкасније у пола осам, а ретко завршим пре пола десет увече. То је 14 сати. Својим политичким противницима кажем да не могу да ме победе јер не могу да раде.

Па и вас критикују да немате ни дан радног стажа ван политике.

– Ти људи, на пример, нису критиковали Зорана Ђинђића, који нема ни дан радног стажа. То показује да не знају шта је беруф, позив, посвећеност, јер хоће само да се дочепају нечега.

Како ћете сарађивати с будућим председником Србије ако се деси да победи кандидат опозиције?

– Све је избор народа. Друга је ствар да ли ћу ја да сарађујем или ћу да се склоним.

Дакле, постоји могућност да се ви склоните ако председник буде из опозиције?

– Нема никакве сумње. Могу и да се склоним, па да нека друга напредњачка већина настави да ради. Али да сачекамо и да не нагађамо, имамо много озбиљног посла да урадимо. Све је могуће.

Да ли је могуће да вас видимо у председничкој трци?

– Већ десет пута сам рекао да нисам заинтересован за то.

Да ли је реално да следеће године имамо поново опште изборе?

– Како сад ствари стоје, то уопште није реално. Ова влада требало би да траје три и по – четири године, и да то буду најуспешније године за Србију, с озбиљним и динамичним растом. Ове године ћемо имати раст од близу три одсто, догодине више од три одсто, и моја жеља је да у наредних четири-пет година имамо просечан раст већи од три одсто. То значи убрзано приближавање ЕУ, три пута већи просечни раст него италијански, а двоструко већи од хрватског.

Повећање минималца на 130 динара је као 13. плата

Поменули сте да имамо много посла. Шта нас то чека?

– Ако се изборимо да минимална цена рада буде 130 динара по сату, односно да минималац порасте за 1.586 динара, што би за те људе било као 13. плата, онда би требало да повећамо плате у јавном сектору полицајцима, лекарима, учитељима, наставницима, социјалним радницима.

Кад могу то да очекују?

– Разговори о томе крећу крајем септембра, што значи да то може да буде од 1. јануара или можда већ од 1. децембра. Добиће га комплетан јавни сектор, 355.000 људи, не рачунајући нас 28.000 у јавној администрацији, као ни покрајинску и локалну администрацију.

Колико сте задовољни радом служби безбедности?

– Поштујем наше службе безбедности, као што поштујем и МУП, и задовољан сам њиховим радом.

У медијима се често излазило с причама о атентатима и државним ударима. Колико сте их досад преживели?

– Што се атентата тиче, то сте слушали до пре две године. Ја нисам преживео атентате, а да ли има људи који мене желе да убију, вероватно има. Питање државног удара је нешто друго и оно нема везе с атентатима. Ја нисам од оних који мисле да треба да глуме. Никад вас нисам позвао да вам кажем да је негде био покушај атентата, а ја сам спасен. Од тога сујета политичара буквално живи. Мене то не занима. Једино се плашим онога на шта немамо утицај, а то је нестабилност у региону, јер то може да нам сруши све. Зато толико времена и енергије улажем у стабилизацију региона.

Не видите унутрашње проблеме, проблеме у Влади? Сматрате да нам проблеми долазе споља?

– Слушам приче о поделама у СНС, у Влади…

 

Има ли нешто од тога? Постоји ли Николићева и Вучићева струја у СНС?

– Не постоји ни Томина ни Вучићева струја, већ људи који су у СНС имају различите идеје, неретко и различит идеолошки приступ, али сви остају у СНС јер виде да постајемо нормалнија, пристојнија и модернија земља. Неки су сами себе назвали пристојнима, а вређају нас најружнијим речима и онда кад им одговорим да су олош они који су вређали Андрију Прлаиновића, и ту говорим о онима из СНС, Ивану Шпановић и Давора Штефанека, они одговарају: „Рекао је за политичке противнике да су олош.“ Па, немојте да лажете. Сви знају о коме сам говорио.

Прошле недеље ухапшен је хрватски шпијун. Да ли је почео хладни рат у односима између Србије и Хрватске?

– У Србији се поштује закон. Они су толико пута рекли да је то сапуница, да није било ништа, али не разумем зашто су толико изјава дали о нечему што је неважно. Ми у Србији то нисмо коментарисали. Човек је све признао и не видим никакав проблем сем да они стално понижавају и ниподаштавају Србију.

Због острашћених изјава у Хрватској, писали сте ЕУ. Како сте задовољни одговором који сте добили?

– Ни ЕУ није увек правична, ћуте за Баришићев споменик, онда кад један народ проглашавају шаком јада, а јаве се кад кажем да неко лаже или да не говори истину о Западној Тамнави. Јасно је да нема принципа у понашању и политичкој реакцији ЕУ.

Али ви и даље ЕУ интеграције видите као спољнополитички приоритет. Зар не?

– Људи, нама је ЕУ 85 одсто тржишта, 95 одсто инвестиција долази из ЕУ, највећу подршку имали смо од ЕУ. Будимо фер и не пљујмо по новцу њихових пореских обвезника. Добили смо стотине милиона евра само за поплаве, а потрошили смо их тако да нико нема ниједну примедбу.

Како се криза ЕУ одражава на нас?

– У оваквом свету, у којем имате такве центрипеталне силе које вас вуку и увлаче у сукобе свуда, компликује се целокупна светска политика. У Европи ситуација је све компликованија, посебно имајући у виду мигрантску кризу. Антимигрантско расположење у Европи је све веће. Ми више не знамо како ћемо с тим да се изборимо. Успећемо, али уз много мука и много трошења новца. Имали бисмо још већи суфицит да не трошимо доста новца на бугарској и македонској граници. Неке ствари у равнотежи подсећају на ситуацију пред Први светски рат.

То су прилично забрињавајуће оцене.

– Надам се да се ништа од тога неће догодити. Уверен сам да ће Србија успети први пут у својој историји да се понаша мудро и да прескочи нешто у чему ће многи други учествовати.

Од почетка мандата говорите да нам је ЕУ стратешки спољнополитички циљ. Међутим, збуњује кад на конференцији кажете да вас Запад руши и организује протесте.

– Али после бројних података за одређене ствари, шта ту није јасно? Важно је да људи знају ко кога финансира.

Ако вас неко руши, зашто идете ка њему?

– Нисам ћорав и знам ко пребацује паре разним организацијама, знам како они сами са собом праве уговоре о делу и све то противзаконито… Је ли то важно да бих због своје сујете мењао оријентацију земље? Не, то не може да буде разлог. Ја сам премијер Србије и интерес државе ми је на првом месту. У истраживањима гледам како расте подршка пројекту „Београд на води“ зато што се сваког дана на хиљаде људи шета најлепшим местом. Кад буде завршена прва зграда, тај простор ће бити још привлачнији, не само због људи који ће ту живети већ и због десетина ресторана и осталих садржаја, зато што ће све бити за живот перфектно урађено, лепше од градова попут Ванкувера, Осла, Тел Авива. Још кад продужимо променаду све до Сајма, неће бити обале с више живота у целој Европи. А већ 2013. постојала је намера да се крене у кампању против тога.

Зашто би вас неко рушио због „Београда на води“?

– Влада не може због тога да падне, али то се радило да би се отерао инвеститор. Арапи су врло осетљиви на критике и нападе и само су због личног пријатељства остали овде. А онда су почеле критике – зашто смо њима дали 68 одсто, а нама 32 одсто? Па, тамо су 75 година били пацови и зарђали контејнери и нико ту није хтео да дође.

Али начин на који је то рађено није био исправан.

– Знам о чему говорите и нисте у праву. Кад је неко направио променаду коју хвале светски часописи и организације, највећи проблем је постало рушење три бесправна објекта! Сад вам кажем – одговараће и људи који су то урадили, али ми вређа интелигенцију кад неко говори да је то највећи проблем у држави. На дневном нивоу имамо пет пута веће проблеме. Ваљда је већи проблем то што немамо убицу Јелене Марјановић.

Сами сте рекли да су арапски инвеститори осетљиви. Како је онда могло да дође до рушења у Савамали? То је био зицер за критику.

– Хоћете да кажете да сам знао да ће се то десити? Да сам знао да неко то планира, то се сигурно не би десило.

 

Рекли сте да ће неко да одговара. Кад?

– Нисам ја неко ко држи пешчаник тужилаштву. Да сам рекао када, ви бисте рекли: „Вучић је тужилац.“ Шта год да урадим, не ваља. Пустите надлежне органе да раде, али немојте то да ми представљате као највећи државни проблем. Видим како се одмах узбудите кад говорите о томе, а нико не помиње Јелену Марјановић зато што је то постала политичка тема.

Извините, али о Јелени Марјановић смо сигурно више писали него о Савамали.

– Знам ја како сте и колико писали и о једном и о другом случају. Немојте да вам показујем примере.

Пред камерама сте рекли да је одговоран врх власти Београда.

– Премијер Србије није тужилац, дао је свој политичку суд, веома храбар за разлику од других, и то је урадио на своју штету. Али сам рекао оно у шта сам сигуран, надлежни органи ће дати свој суд и они ће рећи како ствари стоје.

Надлежни органи су бржи за неке случајеве…

– А ја бих на то могао да вам наведем оне где су много спорији. Као што је, рецимо, Металс банка, Фонд за развој Војводине, Фонд за капитална улагања, већ четири године не могу да се подигну оптужнице како треба, а имају много чистији случај него што је овај. Али вас не интересује оно где су у питању стотине милиона евра, вас интересују три бараке.

Стиче се утисак да је власт у Београду стала иза рушења објеката у Савамали.

– То са колико страсти и на који начин цитирате нетачне ствари појединих људи који имају велике политичке амбиције недвосмислено говори о вашој политичкој острашћености.

Живимо у земљи где је могуће убити певачицу усред бела дана. Како се ви осећате, а један од најближих сарадника вам је министар полиције Небојша Стефановић?

– Осећам се веома лоше, али могу да се похвалим да не постоји још неко убиство које није у међувремену разоткривено. Незадовољан сам што није пронађен убица, иако мислим да ми знамо ко је то, али немамо довољно доказа. Тужилац није задовољан прикупљеним доказима. Што се општег криминалитета тиче, у паду је за 15 одсто, имамо 13 одсто мање самоубистава него 2009. и 2010. Иначе, највише самоубистава имали смо 1993. и 1997, а одмах затим 2009. Кад неко жели нешто злонамерно да тумачи, то увек може, али на крају се из бројки све види. Немате политичка и бизнис убиства, немате отмице какве сте имали у време демократске власти. Они за које знамо да се баве препродајом дроге углавном су се сакрили јер немају заштиту државе. Ево, кажите ми која то мафијашка група има заштиту државе. Кад нема ничега, онда слушам разне приче о свом брату.

Да, и ми смо понешто чули. Је л‘ он стварно решио да се бави угоститељством?

– Е баш ми је драго што ме то питате, јер и ја слушам свашта о њему, као, на пример, то да је купио ресторан „Франш“, а никад у „Франшу“ није био. Сад кажу да је купио школу „Руђер Бошковић“, а он човек и не зна где је то. Мој брат нема ниједан ресторан, ниједну кафану, нити ће их имати. Уопште није заинтересован за то. Србија постаје нормална земља, али Србима је најтеже да прихвате ако их води неко против кога су били годинама и онда је њихов став емоционалан: „Е, ја то нећу да прихватим!“ Дефицита нема, спао је са минус седам и минус осам.

Какви су односи с Русијом?

– Односи с Русима су веома важни и нисам дао да се сруше, вероватно су најбољи од 1945. наовамо.

Да ли је тачно да добијамо наоружање и војну помоћ од Русије, авионе „миг-29“, ПВО системе…

– Није питање војне помоћи. Разговарамо да нешто од тога купимо. Ако добијемо повољну цену, утолико боље.

Дакле, ипак то није бесплатно?

– То су сувише велике ствари да би биле на поклон. За све што би нам учинили рекао бих им: „Хвала велико!“ Србија не сме да дозволи да буде лака мета и мора да заштити своју територију и своје грађане, а надам се да то никад неће морати да употреби. Разговарао сам и с Нурсултаном Назербајевим из Казахстана да проширимо сарадњу, пошто ћемо још две године моћи да извозимо воће и поврће у Русију. Они су сад направили засад и моћи ће сами да покривају своје потребе, а ми морамо да се пребацимо на прерађивачку индустрију. Мораћемо себе да мењамо и по том питању.

Кажете да треба да се мењамо. Кад смо разговарали почетком недеље, рекли сте: „Хоћемо ауто-пут, а не бисмо да плаћамо порезе.“

– Иако сам близу тога да је Шабић у праву и да није у складу с Уставом да као контролор узимате личну карту у аутобусу и кажете: „Ви то сада морате да платите“, погледајте шта је изазвало највећу хистерију – то да ви не можете да уђете у превоз без карте. Суштина је: „До сада сам се возио без карте, нећу да се возим с картом.“ Нема џабе нигде у свету. То џабе мора да плати држава, а то опет плате грађани преко леђа поштених грађана, који своје обавезе испуњавају. У Нишу смо имали случај да је затворено 13 локала, од којих неки немају чак ни фискалне касе. У Крагујевцу ниједан од 13 контролисаних ресторана не евидентира промет преко фискалне касе, а у Бајиној Башти 95 одсто њих не издаје рачуне. Нећу да се додворавам никоме. Мој посао је да бринем о каси државе. Знате да не дивља јавни дуг, чули сте да је Фискални савет рекао да су резултати изузетни, а друго је што Србима никад ништа није добро. Кад смо сијалицу уводили код ресторана „Хамбург“ у Масариковој, није било добро, јер шта ће поштеним људима сијалица, а кад смо уводили железницу, причали су: „Шта ће нам гвоздени коњ који ће да сруши наше шљивике.“

Најављена је акција награда за оне који скупљају фискалне рачуне. Како ће то изгледати?

– Ана Брнабић ради на томе и чекам њихов извештај за седам дана. Награде ће бити вредне, веће од станова, аутомобила, зато што хоћемо да укључимо целу популацију. Желимо да тако укључимо у буџет додатних 200-300 милиона евра.

Питање је хоће ли то имати ефекта кад акција буде престала?

– У Словачкој на основу тога имају пола милијарде прихода више. И ваучере сам узео од Словачке, а многи су ми се због тога смејали. За мали новац смо озбиљно подстакли туризам у осиромашеним бањама. Исплатићемо награду од 300.000, али добићемо сто милиона, па зар се неће исплатити. На крају ће и тих 300.000 завршити у потрошњи, којом подижемо БДП и раст привреде.

Докле се стигло с иницијативом за постављање споменика покојном премијеру Зорану Ђинђићу?

– У буџет за следећу годину ћемо да убацимо финансирање Фондације Зорана Ђинђића. То је први пут да то буде стална категорија у буџету.

Колико је то новца?

– Није мало! Разговарао сам и с Ружицом Ђинђић. Мислим да је то важно, јер је то део српске историје. Не морате да делите с неким виђења, то су ствари које су ваша обавеза као државника да урадите.

А шта мислите о иницијативи социјалиста за подизање споменика Слободану Милошевићу?

– Замолио сам све да ствари препустимо суду историје, да се мало склонимо из те приче и доћи ће време за разговоре о улози свих нас, па и Милошевића. Сад нема потребе да то уносимо у наш политички живот и у политичку позицију у Европи и свету. Лично има ствари за које је оптуживан а није крив, а има и оних за које јесте крив и поседујемо нека сазнања о томе.

У прошлом интервјуу, оном пред изборе, испричали сте нам да често возите Синишу Малог у својој „шкоди“ и причате му који су проблеми. Да ли то и даље радите?

– Пре 10 дана смо то радили. Драган Ђилас ми је једном рекао: „Кад бих ја народу рекао да би онај психопата Вучић био најбољи градоначелник, јер само лови грешке, и прљавштину, и урушене фасаде, људи не би веровали и рекли би да ме је купио.“ Љут сам кад у граду видим смеће и урушене објекте, јер то значи да су то пре мене виделе хиљаде људи. Град је данас чистији. Кад видим негде прљавштину, онда узмем Синишу, он држи папир и оловку и бележи.

Ви возите стару „шкоду“, а у кулоарима се прича да је Синиша Мали купио „порше панамеру“. Је ли то у реду у оваквој кризи?

– Ја то први пут чујем. Никад га нисам видео у том аутомобилу. Синиша је, иначе, богат човек, али не верујем да је то тачно.

Да ли је реално да Ђилас поново буде градоначелник?

– Па, већ је био, а и мислим да он има неке друге циљеве у животу. Не бих имао проблем да радим с њим на неком другом месту, али не мислим да је било какво градоначелничко место реално.

Кажете да радите по 14 сати. Колико дневно спавате?

– Мени је потребно мало да спавам. Неко је рекао – хајде да ми опет не кажу да сам нешто узимао од Зорана, али није важно – да је спавање чист губитак времена, што и ја заиста мислим. Мени треба мање сна, не зато што сам вреднији и марљивији од других, већ ваљда то тако природа удеси.

Писало се о вашем здравственом стању и високом притиску…

– Колико знам, сад је све у реду.

Имате ли времена да у свој дневни распоред убаците неку рекреацију?

– Не, ништа од тога, што се и види на мени. Понекад у поподневним сатима, кад људи напусте Владу, ако немам састанке, кад нешто пишем, укључим ТВ и онда могу да видим неки резултат – кошарка, фудбал, бокс, и то је то.

Да ли се некад мало искључите, користите ли неке технике за опуштање?

– Користим само технике брзог читања и у томе сам прилично успешан.

Значи, премијер је штребер?

– Увек сам био. И сада виђам неке који су на факултету пролазили на памет и сналажљивост. Прочитају скрипту, добију шестицу, и то је то. И сада их виђам на неким важним местима. Ја сам учио из књига, и то од корице до корице, како бих имао петљу да се појавим на испиту.

Шта ако вам сада буду скандирали „Вучићу штреберу“?

– Сумњам да је било ко решио да ме хвали. Пре ће бити да ће да остане на оном „Вучићу педеру“, а биће и унапређених верзија. Потпуно ми је свеједно, суд историје ће рећи своје, а то иде у моју корист и корист Владе коју водим.

Зашто су вас погодиле критике о улагању у спорт?

– Ево каква је ситуација с наградама спортиста – убедљиво су највеће на западном Балкану и исплатили смо их у дану. Вања Удовичић је чекао по годину и по дана, и то је у два наврата исплаћивано, јер у трезору није било пара и морали су из наредног буџета да му дају, што значи да је из претходног већ било покрадено…

Који спорт више волите, рвање или ватерполо?

– Више се разумем у ватерполо, али се и у то минимално разумем. А рвање сам тек сад научио гледајући њих тројицу. Мислим да ћемо од њих тројице барем још три медаље имати.

„Беруф“ значи позив, то је преломна тачка Лутеровог превода Библије и основа протестантске етике

Кажете да ваши противници не знају шта је „беруф“, позив. Не знамо ни ми, па би било добро да нам кажете о чему је ту конкретно реч?

– За мене рад није везан само за обављање неког посла у одређеном периоду, било да он траје осам сати или 12 или 24 сата.

Реч је о нечему другом, дубљем, што покушавам већ врло дуго да објасним, позивајући се на Лутера, Вебера и објашњавајући неопходност увођења те врсте духа и радне етике које је створио протестантизам.

Постоји једна реч у немачком – „беруф“. Лутер ју је употребио у свом превођењу Библије, која је, заправо, према Веберу, била преломна тачка, која је од његове црквене реформе створила начин живота, нову етику и нови однос према себи, свету и раду. „Беруф“ значи позив, и Лутер је ту реч употребио да би објаснио како поштено, вредно испуњавање световних дужности, свакога од нас, није ништа друго него начин да угодимо Богу.

Векови су из тог „беруф“ избрисали религију и остало је само то – дужност, преданост, марљивост, посвећеност као једини начин да се неки посао поштено ради. И тада то више није тек пуки рад. То јесте позив. То је морална квалификација световног професионалног живота. Његова етика.

И о томе говорим. О позиву, јер је баш ово што ја радим за мене – то. Мени је политика – позив. Место премијера ми је – позив. Вођење Србије ми је – позив. Начин да докажем колико могу и колико сам вредан. Да се остварим радом, марљивошћу и преданошћу, која подразумева, опет, ону врсту аскезе која је, такође, у основи протестантизма.

Зато ми је и смешно кад слушам противнике који причају како немам радног стажа ван политике, а сами су успели да им ништа у животу не буде позив и да све раде напола, да буду ни тамо ни овамо, да ленствују и као политичари и као то нешто друго, шта год да је то.

И кажу – ако пропаднем у политици, вратићу се у то нешто друго. Па, нећеш, мајсторе, зато што ни од тог другог ниси направио свој позив, ниси му се посветио, ниси му се предао и ниси живео да би то нешто радио. Немаш позив. Немаш ништа.

Зато се и спрдају кад кажем да радим по 14 сати дневно. Њима то изгледа немогуће. За њих је политика успутна делатност, станица на коју су стали, између две туре ленствовања, да би нешто покупили, напунили џепове и да би наставили даље, до следеће станице и до нове прилике да нешто мазну – од новца до положаја. До онога што Вебер назива – премијом таштине.

За мене није. Ја немам ништа друго осим свог позива. И не занима ме оно после, већ само тај позив и начин на који га обављам – сада. Онај због ког ћу моћи да кажем да сам га достојан.

Генерално, ако нешто треба сви да научимо, а због чега и толико инсистирам на приближавању протестантским земљама, на сарадњи с њима, на учењу од њих, онда је то управо – како достојно да обављамо свој позив.

Како да угодимо својим позивом себи, како да се остваримо кроз позив, и како на крају дана да будемо задовољни собом и оним што смо урадили.

Да рад престане да нам буде мука, него начин и средство за личну надоградњу.

Кад тај ниво достигнемо, престаћемо да чекамо да нам неко да посао. Почећемо да га тражимо сами, и то да бисмо имали свој позив.

Тада ће „беруф“ постати наша, српска реч. И сви ће је знати.

(Курир)

Back to top button

Adblock Detected

Please consider supporting us by disabling your ad blocker