ВЕСТИ

Зашто Вучић оклева да подржи Николића

Прочитај ми чланак

У кабинету председника Србије Томислава Николића устежу се ових дана да говоре о његовом поновном кандидовању, али би заиста било право изненађење да он каже да неће учествовати у трци за други мандат. Иако Николићеви сарадници истичу да је још рано говорити о председничким изборима, треба подсетити да је шеф државе већ неколико пута изјавио да жели опет да се кандидује. Али то очигледно умногоме зависи и од одговора на питање хоће ли напредњаци, тачније Александар Вучић, подржати нову председничку кандидатуру Николића. И то је вероватно разлог да се о Николићевом новом мандату сада не говори јасније.

Зашто се, међутим, Вучић и његови устежу да кажу јесу ли уз Николића или не, па и они увек одговарају да је још рано причати о томе? Лако је претпоставити да је реч о вагању је ли оснивач странке и њен први лидер опет најбоље решење за председничког кандидата. Шта би онда Вучић могао да забележи у рубрике „за” истурање Николића као кандидата СНС-а и можда целе владајуће коалиције и „против” тога?

Као могуће позитивне ставке политички аналитичар Дејан Вук Станковић наводи то да је Николић „за српске услове био солидан председник”. Он је, како каже, први председник који је поштовао уставну одредбу да се одрекне страначке функције зарад вршења државне функције, није се мешао у политику извршне власти, давао јој је политичку подршку (барем код оних кључних питања), подржавао је владу у главним реформским захватима у економији и у спољнополитичкој оријентацији, што је доказ припадности тој политичкој опцији.

„Дакле, није се сукобљавао с владом и подржавао ју је у границама своје моћи. Друго, није отворено искакао из овлашћења која су му поверена Уставом, што се у многим земљама подразумева, али у Србији и није баш тако често случај. Те две ствари су му препорука”, оцењује Станковић.

Према Бојану Клачару из Цесида, Вучић би морао да има у виду још неке „плусеве” за Николића. Као прво, реч је о изузетно препознатљивом лидеру. А то је предуслов свих предуслова, наглашава Клачар, да се направи неки озбиљан резултат у председничкој кампањи. Поред тога, њих двојица су дугогодишњи сарадници, партнери, врло вероватно и пријатељи, па је Вучићу и СНС-у много лакше да функционишу у том „природном” окружењу.

„Трећи разлог је ’политичка обавеза’, јер Томислав Николић је суштински довео СНС и Вучића овде где су данас, онда када је победио Бориса Тадића. И четврто, на тај начин Вучић може да пошаље и јасну политичку поруку својим бирачима да се и даље ради о јединственој СНС, да не постоје никакви конфликти и тензије између њих”, указује Клачар.

Када је председник Николић последњи пут, пред изборе 24. априла, рекао да ће се кандидовати 2017. године, за крагујевачку телевизију изјавио је да мисли да „Вучићу треба Николић”, да је влада када је повлачила тешке потезе имала његову подршку и да је он лично своју политичку судбину везао за успех СНС-а.

„Људи ме нису заборавили јер знају да Вучић има много више успеха ако смо заједно. Они знају да сам из Шумадије, да не издајем и не окрећем леђа, од СНС само имам доброг”, истакао је тада Николић.

Ипак, то „добро” од СНС-а могло би да нестане уколико се утврди да је његов рејтинг непоправљив до дана одржавања избора. И Станковић и Клачар, наиме, тренутну (не)популарност Николића наводе као главни или највећи „минус” који би могао да утиче на одлуку Вучића о подршци.

„Рејтинг Томислава Николића (исказан било кроз поверење, било кроз позитивне оцене) није на том нивоу да може да гарантује сигурну победу. Тај рејтинг се нешто смањио у односу на период када је победио Тадића, и то је политички рацио који може да опредељује”, истиче Клачар.

Други минус, по њему, јесте чињеница да постоје различите нијансе у неким политичким питањима између Николића и Вучића, као на пример, када је реч о Косову, Русији, ЕУ. А могућа идеја Вучића да настави започети процес „прилагођавања” странке себи у потпуности, с променом људи на функцијама у њој, могла би да буде још једна ставка у рубрици „против”. Можда ће, наиме, Вучић желети да неко из палете људи који су од његовог поверења трчи ту председничку трку.

И Дејан Вук Станковић најпре наводи да је кључно то што не постоји довољна извесност Николићеве победе. А велика странка која нема проблем с рејтингом и популарношћу њеног лидера не иде лако у делегирање подршке некоме ко није известан победник, истиче он. Председничка функција реално и симболички има тежину – њен губитак за собом повлачи одређене политичке импликације у погледу легитимитета владе и утолико нема тог ентузијазма за подршку.

Поред тога, како додаје, бирачко тело СНС-а је потпуно склизнуло ка Вучићу.

„Николић више није тај политички и персонални ’бренд нејм’ СНС-а. И то је немали проблем – колико се бирачи те странке идентификују са самим Николићем. Они оптирају за Вучића и отворено је питање да ли ће аутоматски гласати за Николића, то јест да ли Вучић може да делегира своју харизму на Николића”, указује Станковић.

У овом моменту, за одлуку о подршци Николићу, напомиње Бојан Клачар, битна је још једна варијабла која није ни плус ни минус: како ће на председничке изборе изаћи опозиција и да ли ће се појавити неки јак заједнички кандидат. „Све ове плусеве и минусе ће вагати оног момента кад кад буду знали да ли је то можда Саша Јанковић, Вук Јеремић или нека трећа особа”, додаје он.

Премијер увек на врху

Марко Уљаревић, директор истраживања јавног мњења у Ипсос стратеџик маркетингу, пре месец дана је за „Данас” навео да Вучић има скоро десет пута већи рејтинг од другопласираног Ивице Дачића када је реч о поверењу у лидере партија. Вучића око 30 одсто грађана спонтано наводи као политичара у ког имају највише поверења, а према овом индикатору његов максимални рејтинг је ишао преко два милиона грађана. Дачићев рејтинг је три до четири одсто (нешто више од 200.000 грађана њега наводи као политичара ком највише верују).

Све остале лидере странака, а ту су и Расим Љајић, и Борис Тадић, и Бојан Пајтић, и Саша Радуловић, и председник Србије Томислав Николић, свега један до два одсто грађана виде као политичаре којима се највише може веровати, навео је Уљаревић.

Други индикатор, утисак грађана о личностима, показује нешто другачији поредак: око 45 одсто грађана Србије има позитивно мишљење о Вучићу, док око 24 одсто грађана има позитивно мишљење о Вуку Јеремићу. На трећем месту је Ивица Дачић са 22 одсто, а рејтинг заштитника грађана Саше Јанковића „може се рећи да стоји на позицији око 15 одсто”.

Извор
Политика
Back to top button