ДРУШТВО

Ко стоји иза писама “обичних људи” и мирења Срба и Хрвата

Прочитај ми чланак

НЕБОЈША ПЕТКОВИЋ

Коме је потребно да увери наивне Србе да је шовинизам само приватна игра будаласте политичке класе с обе стране границе?
У последње време сведоци смо перфидне кампање која се проводи под видом некaквог аутентичног гласа малог човека. Том утиску доприноси и то што се шири углавном преко интернета, и то на не претерано познатим порталима. Како код нас још увек не постоји јасан став шта су то тзв. мејнстрим медји, а шта алтернативни, углавном се следи превазиђена матрица да оно о чему се обавештавамо путем телевизије или штампе спада у прво, док информације добијене на интернету краси ореол алтернативног и независног. Ипак, јасно је да није тако и да су они који желе утицај на јавно мнење одавно почели да прибегавају експлоатацији интернета као једног од кључних канала пропаганде. Посебну предност овом виду утицаја даје ослонац на лаку преносивост информације посредством великог броја активних корисника.

Елем, оно што се овим путем последњих дана учестало дели јесу асоцијативне слике и пропратни текстови који би по својој садржини требало да нас убеде како су њихови аутори „обични здраворазумски људи, сити мржње и подела“. Ако већ нисте погодили о чему се ради, у фокусу су поново наши регионални, како би се то модерним речником казало, или јединственобратскиодноси.

Упоредо са поновним буђењем хрватског шовинизма и усташтва, почело је да буја и „аутохтоно“ југословенство. Та, мого би се рећи, патолошка појава, пројављена данас после свега што се на овом простору десило, има своје корене (нажалост) на терену, али не би требало сумњати да у исто време није нимало спонтана. О чему се ради?

ЈУГОСЛОВЕНСТВО КАО ОРУЖЈЕ
Југословенство, ако се изузме оно које припада пословичној носталгији за прошлим временима, успоменама које их красе и себичним жалом за материјалним „благостањем“, увек је било добар коректив искључиво српског национализма. Просто, под југословенством су сви други национализми бујали, а, кад Југославије коначно више није било – као пример демократичности, цивилизованости, антипаланачког и културног – тај модел увек се наметао само у Србији. Осталим народима њихова новопронађена или „древна“ националност нимало нису сметале у неговању свих тих „цивилизацијских“ вредности. Управо зато садашње форсирање братства и јединства не представља толико израз носталгије или протест малог човека против суманутог шовинизма, колико моел за Србију. Док се у Хрватској звецка оружјем, у Србији се јавност подсећа колико је мржња између наших народа бесмислена и глупа. Притом, не штеди се, „објективности“ ради, српски национализам, који „није ништа бољи од оног комшијског“. На неколико оваквих текстова и објава, по правилу се лепи армија правих и приучених југоносталгичара, којима је баш безвезе да се кваре односи са суседима усред сезоне одмора, кад од јадранске обале нема лепше. Чему сва то?

Последњи у низу примера јесте утук на српску радост због победе наших кошаркаша над хрватском. Ни тада професионални комесари југословенског светоназора нису успели да виде хрватски безобразлук и свима нам укажу колике смо будале што се уопште радујемо кад победимо оне друге. Појавила се слика два Богдановића с леђа, у два различита репрезентативна дреса. Ох, па има ли шта аутентичније и речитије од овог укора бесмисленом национализму (нашем, наравно)? Иначе спорт је идеалан за овакве придике, посебно кад је олимпијски, јер он је у терминологији политичке коректности синоним за мир, љубав, доброту, сарадњу и суживот. О томе је одличан текст написао протојереј Андреј Ткачов О спорте, ти си Мир.

Шта нам та фотографија уопште говори, праћена морем коментара на друштвеним мрежама који се слажу са тенденциозним творцима нове пројугословенске илити антисрпске кампање? Да су бесмислене наше поделе и трвења, кад смо сви једно. То је сасвим очигледно, зар не?

„БРАВО ХРВАТСКА!“
Наравно да није и да потреба за упрошћавањем понекад крије намеру заглупљивања. Прво, чак и када би пренебрегли званичне чињенице, које креатори овакве пропаганде избегавају да помену – да је добар део биолошког потенцијала хрватске нације потекао од српске, и то насилним превођењем у своје редове – не можемо заборавити нешто што нас одваја од сваке банализације. Какве везе има што нам је етничко порекло блиско или чак и исто? Народи се не формирају само по својој етничкој припадности. Када би то био једини параметар, тад бисмо добрано загазили у теорије крви и тла, а где то води, нека процене југоносталгични пацификатори. Наш идентитет формирају историјски утицаји, језик, писмо, цивилизацијска оријентација, вера и разне околности које нас спајају или раздвајају од оних са којима смо у додиру. Околности које су последњих векова формирале односе наша два народа толико су тешке и оптерећујуће, и то недвосмислено са вагом која претеже на једну страну, да је прича о томе како је глупо што се не волимо безмало идиотска. Поготово је неукусна као придика у времену у коме је потенцијални „брат“ поново рад да чини оно што и толико пута у прошлости. Наша стална упитаност – чему, зашто, да ли смо и сами криви – ставља нас у улогу коју психолози понекад проналазе код особа изложених породичном насиљу. То је патологија. Али највећи проблем је у томе што неко ту патологију константно одржава живом.

Сличан пример као и овај који се тренутно шири виртуелним простором догодио се пре неких десетак дана, баш једног од дивљања са усташком иконографијом у Хрватској. На порталуСлободни Медији појавио се чланак под називом Браво Хрватско! Најмасовнији антиусташки протести у Загребу блокирали град! У невеликом тексту се тврди да је циљ протеста био да се „искаже незадовољство грађана због лоше политике која државу непрекидно држи у црној прошлости ратова и страдања током 90-тих година“. На једној слици као илустрацији заиста се види преплављен трг Бана Јелачића. Ова „вест“ је одмах изазвала лавину одушевљења југоносталгичара и, последично, осуду домаћих медија који, под контролом власти, ово крију, јер им је у интересу да и сами подгревају мржњу. Истина је ипак била далеко од тога.

И овде основни проблем лежи у оном што сам поменуо с почетка текста – плодном тлу за такву врсту манипулација. Оваква информација може да буде логична само оној врсти људи која због сијасет углавном личних разлога уопште не размишља о актуелним геополитичким и регионалним односима. И, ма колико свако имао право да га буде баш брига, ово јесте велики грех, будући да је болно искуство које смо два пута у 20. веку доживели, морало да буде упамћено.

„ЧИШЋЕЊЕ СВОГ ДВОРИШТА“
У сваком случају, ево о каквој се дезинформацији, нимало случајној, радило. Протести који се заиста јесу одржали у Загребу десили су се нека два месеца раније, почетком јуна (не онда када је усташтво кулминирало), а тицали су се једног сасвим практичног унутрашњег питања њихове политике – реформе школства. Није било помена о односу државе према усташтву нити политици која афирмише стање сукоба и враћа друштво у 90-те. То је било лако утврдити када се онај коме је крајње сумњиво да се десетине хиљада људи окупи у Загребу и протестује против односа Хрватске према својим угроженим суграђанима српског порекла, обрати њиховим изворима. Тамо се чак могло прочитати да је један од транспарената на дотичном протесту носио следећу поруку – Не реформи школства по српском плану меморандума 2, а то значи уништавање хрватског језика, културе… хрватске државе.

Коме је била потребна таква манипулација, којом су покушавали да увере наивног српског корисника интернета да су национализам и шовинизам само приватне игре будаласте политичке класе с обе стране границе? Да ли можемо поверовати да је то стварно израз аутентичног бунта против појаве мржње? Ја не могу, поготово што се кривица увек дели на равне части, онда када је сва очигледно на једној страни, а често акцентује „сопствена“, јер „свако би требало да почисти своје двориште“.

Не желим овим да сугеришем да је алтернатива покушајима да се односи међу нашим народима поправе у будућности подгревање мржње. Јасна је ствар да и у Хрватској има добрих људи, који пате под демонстрацијом најгорег вида фашизма који је Европа икад упознала (подсетимо да је НДХ, једина фашистичка творевина која је у својој пракси истребљења других имала и концентрационе логоре за децу). Ипак, трезвеност налаже истинит однос према свему – како према себи, тако и према другима, поготово ако су ти други потенцијална и доказана претња, ни мање ни више, нашем биолошком опстанку. Такође, овај текст и нема намеру да распреда о српско-хрватским односима. Намера је указивање на унутрашње закулисне механизме који се служе одређеним домаћим слабостима како би перфидно преусмеравали пажњу са проблема, па стога и одговора на њих, на константну самомржњу и фрустрацију. Дакле, кривци за то нису Хрвати и – ако баш морам у нечем да се сложим са пропагандистима аутошовинизма – нека то онда буде у оној „почистимо најпре своје двориште“.

Нико то није боље илустровао са мање речи од професора Мила Ломпара у свом отрежњујућем делу Дух самопорицања, где је написао да ће нам – парафразирам – овако бити све док Београд и даље буде главни град СФРЈ.

Извор: standard.rs

Back to top button