ЗАБАВА

Ево зашто је Тома Здравковић био и остао легенда

Прочитај ми чланак

Негде осамдесетих година свирао сам са својим оркестром „Злајини другари“ свадбу једном Дорћолцу у „Великој Скадарлији“ код Србе. Младожењина жеља је била да му пева Тома Здравковић. „Краљ“ је по обичају био на висини очекивања. Гласом и чувеним шармом фасцинирао је све, па је уз ободе баште било више слушалаца, него на свадби.

Када је свадба завршена, Тома и ја смо кренули уз калдрму лагано, јер сам ја носио кофер са хармоником. Негде код кафане „Три шешира“ изненади нас прави пролетњи пљусак. Склонили смо се у башту док киша не мине. Ту испод стрехе је стајала мала циганчица с’ великом корпом пуном ружа.
Тома је знао и упита је:
— Је ли Зорице, како си ноћас прошла?
— Лоше је било, много лоше Томо. Али, вече ми је и поред лошег пазара, било прелепо. Слушала сам те како си певао и задовољна сам.

Тома је из џепа извадио новац и без речи га проследио у њену кецељу. Зорица му је узвратила једном лепом ружом. Право изненађење је тек следило. Кад’ смо након што је киша престала изашли из Скадарлије, а пошто смо се растајали јер смо ишли у два различита правца, Тома ми рече :
— Е, мајсторе, дај ми 100 кинти за такси.
Тек тад’ сам схватио да је малој Зорици дао читав хонорар од 700 марака! Он се није дао изненадити. Погледао ме и рекао:
— Њој су паре потребније, а и ова ружа, веруј ми, више вреди од било којих пара.

Извор: Српско Благо

Back to top button