ВЕСТИДРУШТВО

Данас се слави Свети Јоаникије којег су комунисти убили на Букуљи

Advertisements

1940–1945.
Митрополит црногорско-приморски

13466476_10208615748465467_4910600682046403057_n

Митрополит црногорско-приморски Јоаникије (Липовац) је рођен 16. фебруара 1890. године у Столиву у Боки которској од оца Шпира Липовца и мајке Марије Дамјановић. На крштењу је добио име Јован. Његови преци су живјели у Цуцима у Катунској нахији, а одатле су се преселили почетком XVIII вијека и настанили се у Боки. Основну школу завршио је у Прчању, гимназију у Котору, Православни богословски завод у Задру, а Философски факултет у Београду, гдје је положио и професорски испит из богословских предмета.
У биографском прилогу „Животопис митрополита Јоаникија (Липовца)“ (у књизи „Голгота Митрополита црногорско-приморског Јоаникија 1941–1945“, Цетиње 1996, ст. 13-30), протојереј–ставрофор др Велибор Џомић пише сљедеће:
„У чин ђакона рукоположио га је Епископ бококоторски и дубровачки Владимир на Митровдан 1912. године, а два дана касније примио је презвитерски чин. Рукоположен је у которском храму Светога оца Николаја. Постављен је за бродског капелана у Котору и на том положају је остао до краја новембра 1918. године. У периоду од фебруара 1916. године до новембра 1918. године служио је и као резервни војни свештеник. Крајем новембра 1918. године постављен је за администратора парохије у Петровцу, гдје је по положеном парохијском испиту постао стални парох. Премјештај на дужност суплента Цетињске гимназије затекао га је 30. октобра 1922. године, када је премјештен у Нижу женску гимназију и Женску учитељску школу на Цетињу. У том периоду био је и хонорарни професор Цетињске богословије. Са Цетиња је 1925. године премјештен у Београд, у Прву мушку гимназију. На тој дужности га је као обудовљеног свештеника затекао и избор за епископа будимљанског. Митрополит црногорско-приморски Гаврило (Дожић), потоњи српски патријарх, одликовао га је црвеним појасом, а на Велику Госпојину 1925. године и чином протојереја (Биографски подаци митрополита Јоаникија узети су из Гласника СПЦ број 5 из 1940. године).
На сједници Светог Архијерејског Сабора СПЦ од 8. децембра 1939. године изабран је за викарног епископа Патријарха српског Гаврила у Црној Гори са почасном титулом епископа будимљанског. Замонашио га је Митрополит скопски Јосиф (Цвијовић) 1. фебруара 1940. године у манастиру Раковици код Београда. На монашењу је добио име Јоаникије. Хиротонисан је 11. фебруара 1940. године у београдској Саборној цркви.
У суботу, 10. фебруара 1940. године у Саборној цркви у Београду обављено је наречење новоизабраног епископа будимљанског г. Јоаникија (Липовца), викара Његове Светости Патријарха српског Гаврила.
Приликом наречења чинодејствовао је Његова Светост Патријарх Српски г. Гаврило, Његово Високопреосвештенство митрополит скопски г. Јосиф и Његово Преосвештенство епископ зворничко- тузлански г. Нектарије…
Свечана хиротонија новонареченог епископа г. Јоаникија обављена је у недељу 11. фебруара 1940. године. Хиротонија је извршена у Саборној цркви у Београду…
У овом свечаном чину узели су учешћа: изасланик Њ. В. Краља, г. Министра правде као и многобројни поштоваоци и познаници новога епископа…
Одлуком Светог Архијерејског Сабора СПЦ викарни епископ будимљански Јоаникије је 11. децембра 1940. године изабран за Митрополита црногорско-приморског са сједиштем на Цетињу. Свечано устоличење митрополита Јоаникија извршио је митрополит скопски Јосиф (Цвијовић) 23. фебруара 1941. године на Цетињу…
Митрополит Јоаникије, када је ступао на трон црногорских митрополита, вјероватно није ни сањао на каквим ће се ватрама пећи и какво ће вријеме доћи… Велико је зло било у Црној Гори у деветнаестом вијеку. Али, нијесмо још увијек свјесни какво је било зло не само у Црној Гори, него у свим Српским Земљама у двадесетом вијеку. Ко је у освиту рата у бившој Краљевини Југославији могао претпоставити шта ће се све догодити и како ће један народ пострадати?…Овај нови Свештени Мученик Цркве Божије био је распет прије него што су га комунисти распели. Распет је био на крсту окупатора, крсту јама, крсту братског поклања, крсту глади, биједе, сиромаштва и голотиње свог народа.
Због неизмјерне љубави и храброг свједочења истинске вјере митрополит је у новој сеоби Србаља 1945. године морао да напусти Црну Гору и са својим народним збијегом пресели се у вјечну небеску отаџбину…
На основу многих свједочанстава поуздано се зна да је митрополит Јоаникије убијен половином 1945. године на Букуљи. Нажалост, не зна се тачно мјесто гдје су убијени многи Српски Новомученици, а са њима и митрополит Јоаникије. Ова масовна српска гробница ни до данас није обиљежена, а власти се ниједном нијесу огласиле на поменута свједочења.“
О личности и времену Свештеномученика Јоаникија у предговору књиге др Џомића „Голгота Митрополита црногорско-приморског Јоаникија 1941–1945“, митрополит др Амфилохије Радовић пише сљедеће:
„Навршила се педесет и једна година од мученичке смрти Митрополита црногорско-приморског Јоаникија Липовца (+јуни 1945). У току тога пола вијека све је чињено да буде као да није ни било овог по много чему изузетног јерарха Цркве Христове на светосавском трону Светог Евстатија Превлачког и Светог Петра Цетињског. Његовим убицама као да је било мало што је ликвидиран без суда и пресуде. Украден му је и гроб: ни до данас му се не зна гроба ни мрамора! Очевидно неко је имао потребу да он нестане из памћења. Како он тако и више од осамдесет најбољих свештеника Митрополије црногорско-приморске, од којих су већина оставили кости око Марибора, Камника, Зиданог моста… Ко је без гроба и спомена, тај, значи, није ни постојао, а онда нема ни злочина ни злочинца!
Но, човјек снује а Бог одређује. Силом Божјег Промисла и дјејства, и свесабирног Божјег памћења, неизбрисив је и неуништив људски лик; неискорјењива су свједочанства о људима, нарочито пак о онима који су својим дјелима себе уписали у Божју књигу вјечног живота…
Митрополит Јоаникије је био кратко вријеме, свега четири године и неколико мјесеци, на трону црногорских Митрополита. Устоличен је у фебруару 1941. године, уочи трагичних мартовских и априлских догађаја, убијен је у завршници рата (1945). Служио је као Митрополит Богу и роду у једном од најтежих времена, како за Митрополију тако и за Црну Гору, Српски народ и европске народе уопште. У том крвавом и крстоносном добу, митрополит Јоаникије се нашао уклијештен између чекића бољшевичког комунизма и наковња паганског нацифашизма. Двије идеологије и идеје, обадвије безбожне и тирјанске, изникле из истог отровног коријена, придобијале су, у своме империјалном и тоталитаристичком походу на свијет, силом или милом, милионе слугу и измећара. Једна, нацифашистичка, заслијепљена обоготворењем тла, крви и расе; друга, марксистичко-бољшевичка, обоготворењем дијалектичког материјализма и класе – облиле су крвљу Европу и свијет, враћајући људски род, на првом мјесту хришћанске европске народе, дохришћанском паганизму и то – огњем и мачем. При томе је нацифашистичко зло било брзо од већине европских и других народа препознато по плодовима своје антибожне и нечовјечне сурове силе и насиља. Комунизам стаљинистичко-бољшевичког типа је успијевао да прикрива своју демонску позадину и образину идеалом новог поретка људског друштва, небивалог у историји, обећањима чаробног устројства раја и царства среће на земљи.
Послије почетног савеза и сарадње (1939–1941) ове двије тоталитарне идеологије, само привидно опречне, сукобиле су се, ради својих интереса. Бољшевички стаљинизам, указујући с правом на злочиначку природу нацифашизма, својим антифашизмом је искористио урођено родољубље и отаџбинску снагу прво руског, па онда и осталих словенских народа и приказао се као носилац људског напретка, човјечности и слободе. Међутим, кад се сагледају та трагична историјска збивања са садашњег одстојања, постаје нам јасно да је он у ствари, као пред крај Првог свјетског рата, користио ратну несрећу и биједу народа, ради остварења својих мрачних револуционарних циљева, не бирајући при том средства. На руку му је ишла и несумњиво, дубока духовна, морална и социјална криза и порочност друштвеног живота, која је завладала између два рата међу европским народима и државама, па отуда и у нашем народу и ондашњој југословенској држави.
Митрополит Јоаникије Липовац, дугогодишњи педагог, као свестрано образован, уман и духован човјек, јасно је схватио од самог почетка са каквим се двоструким злом суочио његов народ и свијет уопште његовог трагичног времена. Из текстова се јасно види да је он био потпуно свјестан велике духовне и моралне кризе која је битијно угрозила идентитет хришћанске Европе и еванђелске вриједности на којима је тај идентитет стољећима изграђиван. У том смислу он је Италијане и Њемце схватио за оно што су у ствари били – као окупаторе, принудно прихвативши наметнути статус роба у односу на господара. Одрастао у Приморју, крају који је вјековима био у сличном положају, и то у времену аустроугарске владавине и окупације, био је принуђен да се споља прилагоди насталом стању ствари. Међутим, из свега се види његова трезвена унутарња снага отпорности, својствена нашим Приморцима, без које би они давно ишчезли како у духовно-црквеном тако и у националном погледу. Главни разлог европске трагедије и братоубилаштва народа, који су, како сам каже, давно примили Хришћанство, он налази у томе што су остали без искрене хришћанске љубави. То је узрок садашњем крвопролићу и извор трагедије голготског мученика. Људи су подивљали, постали крвожедни. Дошло је до сукоба идеализма и материјализма, љубави и гордости и саможивости, царства земаљског и Царства небеског, Божанског и демонског.
Ту радикалну поларизацију између добра и зла, идеализма и материјализма, Исуса Христа и Карла Маркса, односно пута Христовог и пута Марксовог, Митрополит уочава нарочито у безбожном комунизму. Пријемчивост за његове идеје у народу, нарочито код омладине, он налази у завладалом вјерском индиферентизму и безвјерју; у пројављеној оскудности духом побожности и милосрђа, чак и у неким манастирима, у предратном завладалом оргијању, потрази за сластима и уживањем и помањкању оних који тражише љубави, правде и истине. Но, намјесто да се тражи обнова друштва у обнови вјере, морала, праведности и милосрђа, у духовном и моралном и свеукупном препороду, омладина, која је запливала у мутним комунистичким водама, по неискуству, преварена, мисли да ће отровани организам народни излијечити, ако му надодају још више и најјачег отрова. Неправда, корупција и друга зла у друштву, каже он, потхрањивали су и ширили и били квасац за овај нови још гори отров за друштво.
Из онога што је митрополит Јоаникије забиљежио у својим текстовима јасно се види да он није антикомуниста по инерцији или ради очувања постојећег друштва чије порочности је потпуно свјестан. Очевидно, он је комунизам проучавао и прије него што је ушао у вртлог крвавог братоубилаштва и револуције. Отуда он зна да је Комунистички манифест, не просто приручник нове социјалне доктрине, него катихизис нове пролетерске религије. Њему је јасна метафизичко-демонска и псеудорелигиозна позадина комунизма као социјалног покрета. Био је несумњиво подробно упознат са крвавим пиром претходеће совјетске револуције. Зато се није зачудио што су комунисти, од самог почетка свога дјеловања у Црној Гори, почели обесвећивати светиње, отимати туђу имовину, бацати у јаме, убијати најбоље људе. Његов дух и дјелатност је угрозио породицу, морал, српство, Православље, културу човјечанства. Сукоб који је трајао у току цијелог рата био је по њему сукоб између комунистичке партијске организације, националиста и окупатора. Његово трагично свједочанство, засновано на искуству, потврђује, како сам каже, да су комунисти секташи, заљубљеници у своје идеје, некритични и себични као сви секташи; њима није идеал истина, већ њихова безбожна доктрина и странка. Ова његова анализа као и тврдња да за њих не постоји Бог и душа, да угрожавају духовно биће народа и све обичаје, одричу светост, молитву, пост – педесет посљератних година су потврђиване у историјској реалности. Од самог почетка устанка он је примијетио да су комунисти побили више свога народа него ли Италијана; да су окрвавили руке братском крвљу,најавили борбу и непоштедно је повели противу свих духовних и моралних тековина нашег народа, проузроковали године незапамћеног терора и хаоса. Није, дакле, он био против њих зато што су водили борбу против окупатора и што му је било до сарадње са фашистима, него што су под плаштом те борбе изводили крваву револуцију, уништавали Цркву и свештенство, остављали иза себе страх и пустош у моралном и материјалном погледу. Једноставно, он је пророчки схватио дугорочну опасност од ове свјетске превратничке идеје. Вријеме је показало да је заиста нацифашизам био опака али пролазна болест на тијелу Европе (нијесу ли државе које су биле његови заговорници, отријезнивши се од те пошасти, данас водеће земље у свијету у економском, техничком. културном и сваком другом погледу?). Државе пак и народи које су послије пораза нацифашизма упале у дугорочније комунистичко ропство, нијесу ли данас, педесет година послије рата, друштва анархије и хаоса, социјалне и моралне биједе?
Митрополит Јоаникије је то на вријеме предвидио и своје прозрење и свједочење мученички платио. А заједно са њим његови најбиранији свештеници, новомученици Цркве Христове и мноштво народа и бираних првака народних…
Понижавајући се пред окупаторским властима својим молбама и дипломатским учтивостима, он је спасио и вратио својим домовима на стотине интернираних и по логорима Албаније и Италије, али и по затворима у Црној Гори, малтретираних. Као Митрополит и као предсједник Црвеног крста Црне Горе учинио је све што је било у његовим моћима да ублажи народну несрећу, немаштину и сиротињу. При томе није гледао ко је чији и којој страни припада. Из молби се види да је покушавао да заштити и затворене комунисте, тврдећи да је међу њима највише заведених, преварених. Има их доста, каже, молећи да буду ослобођени, који не знају шта је комунизам; неки су на силу преварени, неки само под сумњом, неки из моде… Обилазио је сваке године болнице, затворе, страдалнике и невољнике.
Но, на крају, кад је дошао на њега ред, за њега није било милости. Међутим, из објављених записа се јасно види да се он није уплашио. Знао је цијену мучеништва првих хришћана и њиме се надахњивао, јер је знао и њихову побједу, као и то, шта чека оне који издају Христа као Јуда.
Као да је знао какав ће му бити крај, у Ускршњој посланици (1943) позива на ношење крста, подношење гоњења, понижења и страдања, можда и крста мучеништва. Позивајући у истој посланици на страдање, он и себе и друге позива на храброст, па каже карактеристично: Али то не треба да нас плаши, напротив то треба наша срца да испуни радошћу, јер тиме се удостојавамо велике части да будемо слични Господу Христу. Он треба да нам буде идеал, он свијетли примјер, он свети углед. Тако му је пуна наде и вјере у Васкрсење Христово и Ускршња посланица, посљедња коју је послао својој пастви, из априла 1944. године.
Добар пастир, јер што каже ином, и сам својим потврђује чином. Тако је и митрополит Јоаникије, све што је написао и рекао и што је друге учио и савјетовао – посвједочио и потврдио својом мученичком смрћу. Остао је вјеран Христу и своме народу до смрти, смрти мученичке. Гроб му не знамо али је његово име и његов подвиг све присутнији међу нама и у нама а лик све свјетлији и чудотворнији. Зато мирне душе и благодарног срца Богу и Његовом Мученику, завршавамо овај кратки Предговор молитвом: Свети Свештеномучениче Јоаникије, моли Бога за нас!“
Одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве митрополит Јоаникије Липовац је 2001. г. канонизован за свештеномученика и формално-правно присаједињен заједници Светих.

Back to top button

Adblock Detected

Please consider supporting us by disabling your ad blocker