АРАНЂЕЛОВШТИНЕ

Прича – Чудесни зов

Дан је био прелеп. Прави пролећни. Што би рекли у саставима из основне школе “пролеће је дошло у наш град, живот буја и прелива се“… Пијуцкао сам пиво и гледао са терасе куће, на прелепа поља и ливаде које су озеленеле.

Имао сам неодољиву жељу да кренем ка њима. Онако, сам за себе, без икаквог разлога. Чуо сам како ме дозивају. Осећај је био неиздржив.

За пар минута сам се спремио. И брзински кренуо.

Ишао сам преко сат времена, док сам стигао до брда, које ми је изгледало на пар минута док сам га гледао са терасе. Чинило ми се као да га руком могу дохватити.

Ушао сам у столетну шуму, која је била густа и сунце је једва продирало кроз олистале гране. Ходао сам кроз њу пар минута, а затим сам изашао на ливаду пуну цвећа и траве.

Све је било шарено и предивно.

Трава је била висока скоро метар. Ходао сам кроз њу пресрећан као дете.

Почео сам да трчим, а затим сам се смејао, и нагло, као да сам изненадио и самог себе, бацио сам се у њу.

Лежао сам у њој, и била је мека попут неког душека, осим што ме боцнуо трн преко ноге.

Затворио сам очи, осећао сам како ми тело трне на неки чудан начин. Никада до тада нисам осетио нешто слично.

Сваки нерв као да ми је утрнуо, и чинило ми се као да ћу сваки час изаћи из сопственог тела.

То што ми је долазило, није био сан већ нешто сасвим другачије. Око мене су се преплитале светлост и тама, и покушавале да ме увуку у себе. Као да су се бориле која ће победити и преовладати надамном.

Одједном све је постало црно. Губио сам се у тами и нестајао у њој. Покушавао сам да се извучем, али нисам знао како. Осећао сам како тонем, и како се нећу извући из ње.

Одједном, отворио сам очи. Испред мене је била прелепа девојка која ми се осмехивала.

Гледао сам у шумску вилу која ме је гледала крупним очима као срна.

Тихим гласом, рекла ми је да сам у болници.

Ујела ме је змија, када сам се бацио да легнем у траву.

Нисам ни осетио. Срећом, пронашли су ме планинари, који су ми спасили живот и пребацили ме у болницу.

Прелепа девојка коју сам видео била је медицинска сестра. Схватио сам да сам кренуо на планину због ње, и да ме је ујела змија само да бих упознао њу. Судбина ме је позвала да кренем без икаквог разлога, како би нас спојила на чудесан и необјашњив начин.

У болници сам провео недељу дана, и на срећу нисам имао никакве последице од уједа змије.

Као што и претпостављате, запросио сам прелепу медицинску сестру, и испричао јој читав догађај.

Гледала је у мене прелепим крупним очима у које сам се заљубио како сам их видео, а затим ми је одговорила да сам психијатријски случај, и да треба да идем на лечење.

Прошло је доста времена од тада.

Што сам кренуо на планину, ни дан данас немам појма.

Могуће да је пиво било покварено.

Иван Ивановић

Back to top button

Adblock Detected

Please consider supporting us by disabling your ad blocker