АРАНЂЕЛОВШТИНЕ

Прича – Смрт

У ноћ је добио телефонски позив. Јавили су му да је његов колега из канцеларије преминуо. Није веровао својим ушима. Тражио је да понове. Када је чуо исто, ноге су му се одсекле. Био је шокиран. Успео је да се довуче до фотеље и да седне.

Задњи пут га је видео у петак на послу. Деловао му је баш здраво. То му је било и најтеже. Знао је да је тог дана требао да поступи другачије са њим. Направио је велику грешку.
Што је више мислио на то, све га је више обузимао ужас. Знао је да није био болестан. Никада се није жалио ни на шта. Или је можда ипак крио болест. Ко би га знао.

У сваком случају, њега више није било. Толике године су провели заједно на послу. И он да оде. Тако. Без речи. Ненајављено. Осећао се преварено.
Знао је да мора нешто одмах да уради.
Није имао мира.

Решио је да већ ноћас оде код његове жене и деце. Ситуација је једноставно било таква.
То је било јаче од њега

Обувао је ципеле тотално изгубљен и размишљао о његовој смрти.
Дошла је у час када се нико није надао.
Да сам бар знао шта ће се десити. другачије бих поступио са њим.
Одакле сам могао било шта да знам.
Ушао је у ауто, и возио се ка његовом стану.
Смишљао је шта да каже његовој жени. Није знао. Читав пут су му падале разне ствари на памет, али једноставно ни једна није била довољно добра.

Ускоро је стигао испред зграде.

Погледао је ка његовом прозору. Сијало је светло.

Шта је ту је. Морало је и то да се обави.
Дошао је је испред врата. Чула се вика и кукњава.
Позвонио је.

Изашла је супруга која је ридала од плача.
Гледао је, а затим је скупио снаге да каже…

Мирослав ми је остао дужан сто евра, дао сам му у петак…

Иван Ивановић

Back to top button

Adblock Detected

Please consider supporting us by disabling your ad blocker