АРАНЂЕЛОВШТИНЕ

Прича – Чичин златник

У кући покојног прадеде на Јелици, по почетку Другог светског рата био је четнички штаб. У то време деда, био је дечак од седам, осам, година. Причао нам је често разне догађаје који су му остали у памети као детету. Како је кроз кућу прошла грдна војска. Он мали, па трчи од војника до војника, од четника до четника. Нити зна шта се дешава, све му интересантно. Војска ко војска, игра се са дететом,  стављају му шајкаче на главу, шубаре, терају га да пева.

Војска је навикла на деду, а ни он се никог није плашио. Ишао је куд је хтео, и улазио куд је хтео. Викао је „ово је моја кућа„ , на шта су се сви смејали.

Једнога дана у штаб, односно у кућу прадеде, дошао је лично Чича. Сакупила се војска да поздрави свог ђенерала.

Изпоздрављаше се и изљубише.

Деда као и увек. Трчи од војника до војника. Примети га и Чича. Подиже га у наручје, па га упита чији је, на шта му деда викну као и свима до тада „ово је моја кућа„, на шта сви праснуше у смех.

Чича га помази по коси, и уђе у кућу са пар својих људи.

Деда је као и увек вршљао по дворишту, правио спрдњу са војском, али му и то не би доста, него утрча и у кућу где је био Чича.

Изведе га неки војник, и ту га мајка сачека, и добро га издевета.

Смирио се деда пар сати. Али дете као дете.

Ђаво му не да мира.

Утрча опет у кућу. А за столом седи Чича са пар четника и броје пун сто златника.

Деда се укопао и гледа шта раде.

Виде га и Чича. Дете опет ушло и стоји у соби.

Гледа.

Погледа и њега Чича. Онако кроз наочаре.

Прекинуо бројање златника.

Један држи у руци. Окреће га.

Гледа деду, па му рече.

Мали…

Мршшшш у пиздуууу материнуууу.

Иван Ивановић

 

 

 

 

 

Back to top button

Adblock Detected

Please consider supporting us by disabling your ad blocker