КУЛТУРА

(ВИДЕО) Филм који данас препоручујемо „Острво”

Острво слободе или ропства

Духовни живот и преображај старца Анатолија у филму започиње онако како никада не би смело бити – неслободом. Анатолија, мимо било каквог његовог учешћа, обамрлог и несвесног из блата извлаче и у манастир уносе монаси. Радња филма се ту прекида и наставља 1976. године, сада са Анатолијем као духовником који даље шири ту исту неслободу. Духовништво које има претензију на власт над људским душама претвара слободу у ропство, а љубав у страх или мржњу

Филм „Острво”, који је добио највише руске награде, чак шест „Златних орлова”, изазвао је многобројне полемике и опречне ставове у овој земљи: од одушевљеног препознавања, коначно, једног „православног филма” после различитих „кодова и гробова”, па до оспоравања као филма који је стран православној традицији, духовности и теологији.
Прво изненађење свакако је у личности режисера Павла Лунгина.

Он није режисер од кога се могло очекивати да сними филм такве тематике која се бави грехом и покајањем. Изненађење је било потпуно јер Павле Лунгин је човек који је по своме убеђењу либерал, чије је претходно филмско стваралаштво у знаку умереног постмодернизма, а како каже коментатор Сретењског манастира у Москви, у Русији је познат и по своме сервилном односу према олигарсима.

Грех и покајање

Централна тема филма је грех и покајање. Човек који је током рата, у младости, убио друга, проводи живот у покајању у једном манастиру на северу Русије. У филму, осим те теме покајања, постоји и жеља да се прикажу три различита пута ка Богу. Монах Анатолије прилази кроз страдање и муку, игуман манастира Филарет прилази лако и мирно као дете, а отац Јов собом оличава човека строгих правила и канона.

Сва евентуална размишљања о црквеном упоришту филма развејали су аутори на самом почетку. Сценариста „Острва” Дмитриј Собољев за себе је рекао: „Ја нисам црквен човек. Желео сам да прикажем проблем покајања који се по моме гледишту јавља као основни у хришћанству, па и у православљу”. На ово се надовезао и режисер Павле Лунгин речима: „Ја сам верујући човек. Крштен, али нисам црквен. Ово није црквени филм. Ово је филм о људима и за људе”.

У ствари, аутори филма су на један изванредан начин сместили у манастирски декор своја сопствена виђења и размишљања.

Она примитивна вера у Бога због чуда, где је духовник-старац важнији од Христа, а коју је још Достојевски изложио подсмеху, овде је доживела своју афирмацију. Сигурно је да има више елемената који би могли да засметају уколико би се филм подвргао критеријумима духовности. Оно што би се могло ставити на прво место јесте питање људске слободе, којим су се Руси, уосталом, са правом толико бавили. Духовни живот и преображај старца Анатолија у филму започиње онако како никада не би смело бити – неслободом. Анатолија, мимо било каквог његовог учешћа, обамрлог и несвесног из блата извлаче и у манастир уносе монаси. Радња филма се ту прекида и наставља 1976. године, сада са Анатолијем као духовником који даље шири ту исту неслободу. Духовништво које има претензију на власт над људским душама претвара слободу у ропство, а љубав у страх или мржњу.

Тако је и са људима који долазе код Анатолија по порцију „чуда”. Прва је млада жена која је дошла по благослов за абортус. Анатолије одбија да јој да такав благослов и успут јој каже да се неће никада удати. Наравно, није спорно не дати благослов, него је споран начин на који то он чини, у демонстрацији апсолутне власти над људском душом. У другој сцени, једној старијој госпођи саопштава да јој муж није мртав него је у Француској и наређује јој, противно њеној вољи, да прода све што има и да иде у Француску. Да споменемо само још један важан пример, Анатолије лечи дечака својим молитвама, а затим буквално отима дете од мајке да би га причестио. Као да је у неком другом храму или у граду, причешће „слабијег дејства” па дечак мора искључиво код њега да се причести! Могло би се рећи да је причешће овде схваћено као други део процедуре излечења.

Филм на крају има мелодраматски обрт јер друг, за кога је Анатолије мислио да га је убио, неким је чудним случајем преживео и долази код њега у манастир. Анатолије тада доживљава олакшање и мирно умире. То је догађај који није само „разводнио” филмску причу него је и срушио целу филмску концепцију покајања. Оно што се десило унутар Анатолија пре толико година јесте убиство друга, без обзира што је то пуким случајем избегнуто. Као хришћанину, њему мир и радост може донети само опроштај од Бога, а не случајни сусрет са несуђеном жртвом.

Одбацивање разума

Начин монашког живота оца Анатолија могао би се условно назвати јуродством – одбацивањем разума и људских норми ради Бога. То је била инспирација и највећих руских књижевника као што су Пушкин, Достојевски, Толстој или сликара као што је Суриков. Од многобројних „јуродивих” мало је оних стварних. Мали број је канонизован у Руској цркви, док у Српској цркви није канонизован ни један једини. У филму је у питању условно јуродство зато што је тај хришћански подвиг приказан врло недоследно јер главни јунак час је „луда”, а час је „мудри старац”.

Најсјајнији у филму јесте главни глумац, изузетни и необични Петар Мамонов. То је човек који је легенда руске андерграунд сцене. По занимању штампар, почео је да се бави музиком раних осамдесетих. Он је зачетник једног од руских музичких праваца под именом Руска народна халуцинација који у себи спаја музику, поезију и театар.

Церемонија идолопоклоништва

Петар Мамонов је познат по својој искрености и отворености која се показала и приликом доделе „Златног орла” за најбољи филм године. Доследан себи, изашао је обучен у плетеној јакни, фармеркама и патикама пред препуну салу угледних гостију у вечерњим тоалетама. Тај поредак гламура, помало раздрагане атмосфере и бесконачно дугих речи захвалности, нарушио је Мамонов изложивши угледне госте „шоку” својим речима критике којима се дотакао и државне политике. Касније је тај део његовог обраћања цензурисан, па руски телевизијски гледаоци нису имали прилику то да виде. Он је свој говор започео речима захвалности, али противно протоколу, уместо врцавих речи упућених академицима, богатим званицама и лепим дамама, Мамонов је захвалио Богу и народу.

Мамонов је тада критиковао и неке аспекте везане за сам филм, а целу церемонију је назвао идолопоклоништвом. Посебно се осврнуо на атмосферу нездраве трговачке добити која је произведена око филма. Том утиску тешко је отети се с обзиром на то да је по гледаности „Острво” на другом месту, одмах иза божићног обраћања председника државе Путина. Створена је нека врста колективних осећања која се тешко могу назвати покајањем, иако имају сличну форму. Стварно покајање је увек лични покрет, а никада колективни. Колико је Мамонов у праву када је говорио о производњи такве нездраве атмосфере може се видети и из једног малог примера. Наиме, на званичном интернет сајту „Острва” људи се подстичу да јавно износе своје грехове о којима други онда дискутују. Чак је остављена могућност и за е-mail „покајање”.

Занимљиво је да се делић такве колективне атмосфере прелио и у ове наше крајеве. Филм се на дисковима брзо ширио од руке до руке, скоро као Свето писмо, у оним круговима који су црквено оријентисани.

Мирко Церовина
Политика

Back to top button

Adblock Detected

Please consider supporting us by disabling your ad blocker