Књаз Милош по други пут међу Аранђеловчанима

Недеља, благ дан…
Седми дан који је Господ одредио за одмор, свима, без изузетка.
И добрима и лошима.
У Царству небеском води се разговор.
Неуобичајен.
Књаз Милош стоји испред престола Божијег и говори “Боже мој, замолио бих те, да ме пустиш на пар сати на овај благи дан, да сиђем међу моје Аранђеловчане, да видим, како су, шта раде, како изгледа град који сам им оставио на старање, да видим да ли ме памти још ко”…
И не заврши Књаз реченицу, а Господ му рече “море Милошу, да ли си сигуран да хоћеш тако нешто, плашим се да се не разочараш”, а Милош као из топа одговори “хоћу Господe и знам да се нећу разочарати”…
И не заврши реченицу даље, Господ пуцну прстима а Милош се створи у “доњем делу града” , баш где негде беше село Врбица.
Окрете се Књаз око себе, гледа, пуно му срце.
Иде народ, његов народ, баш онај којем је створио овај град када је спојио два села Буковик и Врбицу.
Крете Књаз уз улицу и ни мање ни више виде споменик код “доње пупмпе”, гледа и види да је то он. Мисли се лепо га урадили. Мило му, јасно му да га народ није заборавио, али гле чуда…
Баш на окретници наилазе два човека, рекао бих пијани, један урла, који к…ц поставише ово овде, шта ради, регулише саобраћај, па праснуше у смех…
Гледа га Милош и мисли се, еее брајко мој, ала би ти у стара времена добио 20 по гузици, па се окрете и крену уз чаршију да види шта се ради.
Таман када је хтео да пређе улицу пролете поред њега нека скаламерија, а на њој седи ликом и стасом “вештица из Губеревца”, само што не јаше метлу него квад.
Мисли се Милош, па ја сам ову наредио да спале још пре двеста година, мајку јој, па ово је стварно вештичара најгора. Пројури градска вештица на кваду, а Милош настави даље уз град.
Крете уз улицу, кад испред кафане Буренце нека гунгула, мали седи чикица, који понавља само “овај, овај, овај” улази у кафану, а народ му љуби руку и виче “посланиче запосли ме у ЕПС, посланиче запосли ме у ЕПС”, а чикица их гледа бесно, мука му од народа, хтеде да одглуми да ће записати имена народа у неки тефтер, па крете да га извуче из џепа, кад му оно испаде шпил карата и расу се по улици”…
Ту га ухвати додатно нервоза, па чикица дрекну “овај, има да ради Боса, Босин мали, моја ћерка, син, Аце Бекамента девојка и Бокијева дарлинг”… и љутито уђе у Буренце и седе да баца карте.
Народ га гледа, диви му се…
Једна снајка рече ” јес мали ал, је лепо ко слика” , друга виче “Мика, Мика”…
Гледа Књаз у чуду јаде, па се мисли, и овај кепец је заслужио бар тридесет по дупету, па крете уз улицу даље, само да га склони са очију.
Направи неких петсто корака, кад тамо новог чуда.
Стоје неки људи за неком тезгом.
Пише ИВИЦИНА ПАРТИЈА .
Гледа их Милош преко ока, види да су неки преваранти.
Стоји један матор ко библија, висок, ружан, сув, к`о да су га димили у пушници, тај не проговора. Са њим један млађи, гузат, глава ко натега, смеје се како ко наиђе. А поред њих пар девојчурака деле неке папире. Народ ил` узме ил` баци, а они стоје и не померају се.
Каже главати, димљеном, е само да добијемо десет посто, па да се углавимо опет у општину, на шта му димљени искривљених уста рече “лажи тај народ, смешкај му се само и немој да се бринеш”…
Гледа Књаз и мисли се, па овај матори суви исти покојни Ђура писар, мора да му је неки потомак. Тај је покро од народа силне паре, па сам наредио да добије педесет по гузици и да му се одузме имање, а овај ми делује десет пута гори од покојног Ђуре”…
Гузати ми није познат, али овакве смо слали код паше на преговоре…
Загледа их Милош још мало, па настави даље уз улицу…
Гледа окреће се, види пише суд…

Испред суда нека спечена баба, полу гола, маше папирима и виче “Радоване, све ће бити наше, Рашо мој, узми и Букуљу и парк”, па подврисну колко је могла…
Књаз поскочи па побеже уз улицу, не беше му све једно… иде и мисли се, па ова баба је чисто зло, оваква је била покојна Анђелија, што је у длан гледала и врачала, скувао народ од ње супу у Трбушници”…
Убрза честити Књаз уз улицу, кад тамо наиђе на зграду пише општина.
Гледа Књаз, иде један дебели, масне главе и образина, нос као кука, ма исти као покојни Ага Бока са Рудника. Тај је крао у џаковима од народа, узимао и што ми треба и не треба. Мисли се Милош, Бог ме убио ако му ово није чукун унуче…
А дебели масних образина забацује ноге, гледа око себе, очи крваве, види му се из очију да мисли само штету да направи или да нешто обешчасти. Не гледа тај ни ко је мушко ни женско чељаде.
Слинав, бале му цуре, сурлу забацује и виче “инвестицијееееееее, инвестицијеееееееееее, ја се борим за овај народддддд”….
Милош ћути и мисли се, па зар нема у граду нико други осим вештица, курви и ђидија и њихових потомака да воде Аранђеловац.
Кад у том моменту неки црни главати, поче са општине да баца малине, а кучићи ђумаре, почеше да трче и да завијају… па и да уједају народ…
Нека плава баба са периком облете на метли три пута око општине и викну “сутраааа је седницаааааа”…..

Потрча Књаз да га керови не растргну и утрча у парк. Стаде сав задихан, и виде, па ово је Старо здање…
Међутим, срећа му кратко траја, како се приближи виде зграда сва оронула, распала се…
Одједном се зачу врисак неког дебелог са брадом који дрекну “клапааааа, идеееее”, кад оно искочи ни мање ни више него Вампир, исти онај као што га не Тресијама народ прободе коцем”… дрекну Књаз па ухвати за кубуру, кад исти овај дебели са брадом, поче да скарличе као да га кољу “обезбеђење, обезбеђење” , дотрчаше нека три мазгова и ухватише Књаза под руке и носе га, један му виче “а, бре матори јел видиш да се овде снима хорор”…
Ухватише Књаза па га изгураше навише код хотела Шумадија.
Књак Милош једва стоји на ногама, пребледео направи још пар корака, па седе на камени споменик…
Гледа, пише споменик Књаз Милошу, а на њему он није, него неки чикица поднадули… руши се све…
Клекну Књаз испред споменика и погледа ка небесима и рече “Господе води ме од ових, ово није мој народ, него Турци”…
Отвори се небо, и рече Господ “е мој Милошу, а ја ти рекох, не иди да се не разочараш” , па пуцну прстима и врати га у Царство небеско.
Лаганим ходом прође Миленко што тера киселу и прекрсти се шта је видео.

oIo

loading...