Случај Сима Грејмса

Када сам пре шеснаест година живео у Швајцарској, у Цириху, где сам радио, био сам сведок једног невероватног догађаја који нећу заборавити док сам жив. Имао сам слободан викенд, и са тадашњом девојком и пријатељима решио сам да одем у биоскоп. Све је деловало сасвим нормално, стајао сам у реду на благајни и чекао да купим карте, док су ме пријатељи и девојка чекали у холу биоскопа. Човек испред мене деловао је страшно нестрпљиво, нервозно се освртао лево-десно по просторији, што ми је и привукло пажњу. Био је у раним четрдесетим годинама, пристојно одевен, у тегет панталонама и тамноплавој кошуљи. Све је било у реду док није дошао на ред, узео карте и из новчаника извадио новчанице да плати. ,,Извините, примамо само франке”, обратила му се радница иза пулта. На чистом немачком језику, изненађено је упита:

“Молим? Примате само шта? Шта су франци?”

“Да, франци. Званична валута наше земље.”

“О чему ви причате? Скоро сваког викенда долазим у овај биоскоп, редовно плаћам у јонима, и овде као и у целом Фелксу.”

“Фелксу? Господине, заиста не знам о чему причате. Налазите се у Швајцарској, у граду Цириху. Наша валута је швајцарски франак, уозбиљите се или се померите, људи чекају.”

После неког времена објашњавања са радницом, видно изнервиран, господин почиње да виче и удара по пулту, на шта радници позивају полицију. Завршавам са куповином својих карата и остајем у близини благајне, заинтересован за невероватне тврдње овог господина. Полиција стиже, радница објашњава шта се десило, док бесни господин још увек виче и псује. Изводе га испред биоскопа, позивају и мене да изађем са њима и дам изјаву јер сам очевидац. Излазимо испред, и ту прича постаје још невероватнија. Човек тврди да се зове Сим Грејмс и да је рођен 1961. године у Фелксу, баш у овом граду где живи цео живот. Био сам убеђен да је полудео, док није извадио новчаник и документа. Заиста је поседовао личну карту која је потврђивала његову причу: Сим Грејмс из града Фелкса, из државе Нова Република. На новчаницама које никада до тада нисам видео, а доста сам путовао по свету, писало је да су новорепублички јони. Чак је код себе имао и пасош Нове Републике.

Полиција је одлучила да га приведе и испита случај. Сместили су га на задње седиште аута и вратили се да узму изјаве од очевидаца. Док смо давали изјаве, нико није обраћао пажњу на аутомобил, а када смо погледали, у аутомобилу није било никога. Полиција је потрчала до аутомобила, врата су била затворена и закључана. Није их било могуће откључати без кодираног кључа који се налазио код  једног од полицајаца. На седишту је остао новчаник и сва документа мистериозног човека. Сви су били у шоку. Полиција је касније утврдила да ни пасош ни лична карта нису били фалсификовани, као да су новчанице имале жиг. Човек је био ту, разговарао са нама и поседовао сва документа и новац државе која не постоји, и једноставно нестао.

Месецима и годинама сам често размишљао о тој вечери. Прошло је шеснаест година, а ја сам се одавно вратио у Србију, у мој родни град Аранђеловац. Био је сунчан, летњи дан, поново викенд. Отишао сам до продавнице да купим намирнице за породичну вечеру коју смо тог дана планирали. Пазарио сам све што ми је требало и кренуо ка каси. Стајем на крај реда, размишљам јесам ли нешто заборавио. У том тренутку доживљавам јак дежа ви. Све ми је страшно познато. Како ми се то, као и свима, често дешавало, игнорисао сам и наставио да се преслишавам о намирницама. Све до тренутка када се човек испред мене нервозно окренуо и погледао око себе. Крв ми се следила у жилама. Пред собом видим исто оно лице из биоскопа у Цириху – лице Сима Грејмса. Изгледао је идентично као пре шеснаест година. Није остарио ни дана. Нисам издржао да му се не обратим. Упитах га, на српском језику, а он настави разговор, такође на српском језику, са најчистијим дијалектом који сам икад чуо:

“Извините, господине, да ли ме препознајете?”

“Извините, заиста не знам ко сте ви”, одговара ми.

“Да ли сте Ви можда Сим Грејмс?”

“Да, очигледно је да се познајемо. Сада ме је срамота што се не сећам”.

“Упознали смо се пре шеснаест година у Швајцарској”, рекох му.

“Где? Шта је то Швајцарска? Неки кафић?”

Нисам могао да верујем. Само сам му се насмејао, и рекао:

“Нема везе, објаснићу вам касније, да ли сте за кафу? ”

“Наравно”, одговорио ми је љубазно и насмејано.

У том тренутку он је био на реду на каси.

Ситуација се понавља: поново вади новчаник да плати, продавачица му објашњава да примају само динаре. Апсолутно све се понавља, поново прича о Новој Републици и Фелксу, поново покушава да плати јонима. Поново почиње да бесни, радници позивају полицију. Чврсто сам одлучио да ћу разговарати са њим и да га ниједног тренутка нећу испуштати из вида овај пут.

Полиција убрзо стиже, он све поново објашњава. Овог пута ја полицији до детаља препричавам ситуацију из Швајцарске. Полицајац ме збуњено и помало љуто гледа. Разумем га, ни сам својим очима и ушима не верујем. Сви заједно полазимо у станицу. У путу ка станици му на телефону показујем мапе. Човек ми показује на територију Србије, тврдећи да је то његова држава, Нова Република, да се ту родио и живи цео живот. Не може да верује како на карти пише Србија. Набраја земље са којима се Нова Република граничи, показујући редом на околне земље, од Мађарске до Хрватске у круг. Ниједна од земаља које помиње не постоји. Стижемо у станицу, узимају му документа и уводе га у собу за испитивање, док полицајци и ја остајемо у ходнику. Инспектор улази и сатима разговара са њим. У једном тренутку излази, презнојан и блед, залупивши врата за собом и унезверено нам се обрати:

“Ово није могуће, све што он прича има логике и смисла, али ништа се не поклапа са чињеницама. Сасвим смирено и са огромном количином самопоуздања ми упорно понавља исту причу. Ко је, побогу, овај човек и одакле долази?”

У том тренутку се сетих шта се прошли пут десило, и на сав глас повиках:

“Инспекторе, не, не остављајте га самог!”

Брзо потрчасмо ка соби за испитивање, инспектор отвори врата и, наравно, Сима у соби није било.У соби са једним јединим вратима, испред којих смо све време стајали, њега више нема. Инспектор се онесвестио.

И аранђеловачка полиција је, након тога, такође потврдила да су његова документа исправна и легална. Месецима после тога сам се љутио на самог себе што сам дозволио да остане сам, а знао сам шта ће се десити. Размишљао сам и зашто сам га баш ја видео два пута, да ли га је још неко на свету видео? Озбиљно сам се посветио истраживању тог феномена и открио сам да је на свету забележено стотине таквих случајева “путовања кроз универзуме”.

Изгледа да не можемо ни претпоставити шта све није доступно људском сазнању. Постоје неке ствари које не знамо, и које никада нећемо сазнати. Остаје нам само да се питамо, да ли смрт као таква постоји, или се наш живот наставља у некој другој димензији?

Ђ.М.

loading...