(ВИДЕО) ЛЕВИЧАРИ УПАЛИ НА ТРИБИНУ – Десничари спречили сукоб!

Вечерас је у сали ”Георгије Острогорски” на београдском Филозофском факултету одржана промоција прве ”Историје Републике Српске”, коју је неколико година припремао читав тим наших историчара на челу са др Ненадом Кецмановићем и др Чедомиром Антићем.
Ова вишеструко важна и непроцењиво важна књига за пар дана излази и у меком, популарном (џепном) издању са више него повољном ценом, па ће тако, практично, свима постати доступна. И више нико неће моћи да нас засипа гомилом пропагандних антисрпских коментара, јер ћемо уз себе имати све релевантне податке за одбрану од клевета, сакупљене на једним месту (са хиљадама најважнијих књига, чланака и студија обрађених и консултованих за ову прилику).

Уз Чедомира Антића, на промоцији су говорили и докторант историје Немања Девић и (у медијима често присутни) др Предраг Марковић (који је у последњи час заменио очекиваног и најављеног др Мила Ломпара).

Сала је била пуна радозналих студената, колега историчара и заинтересованих слушалаца свих врста и сасвим различитих годишта.
Сем понеког неконтролисаног укључења звона са мобилних телефона све је било како се и очекује од једне овакве промоције, мирно и академски-достојанствено (чак су и мене помињали, како Немања, тако и професор Антић, као ”кума Републике Српске”) – све до герилског, детињасто-”револуционарног” упада велике студентске групе анархиста/комуниста (или тако већ неких самозваних ”левичара”)!…


Ничим изазвани (а, како чујем, то је већ постала редовна појава на Филозофском) ови ”бунтовници без разлога” су бучно и бахато ушетали у амфитетатар и спустили се до катедре иза које су се налазили већ поменути говорници.
Један од њих се лактом безобразно наслонио на сто, загледавши се изазивачки у Чеду Антића, њихову вечну мету (они прате све његове наступе и тако их ометају и, не ретко, прекидају).
Уз њега се појавила и нека ситна плавушица, модерна верзија Драгице Правице, и почела да неприродно високим гласом скичи и буни се, као да су њој и њима неки насилници упали у двориште, а не обрнуто.
Њој и оном зализаном предводнику су се ускоро прикључили и остали њихови ”саборци”, решени да не допусте наставак промоције.
Из позадине се јавио и њихов неформални вођа, студент треће године филозофије (са дугом, фазонираном брадом и ставом револуционарног испосника), који је покушао да, усред буке коју су направили, каже ”зашто су уопште дошли овде” и ”шта, у ствари, хоће”…


Није то било баш најјасније изречено, па ће (бар за мене) и даље остати тајна – да ли је искључиви разлог њихове заседе омрзнути им професор Антић (који се већ качио и, чак, судио са њима) или, можда, и ова књига која сигирно не одговара њиховом антинационалистичком дискурсу и побуни против свега што није пролетерски интернационализам ”ретро”, СКОЈевског типа.
Срећом, макар се није помињао Тито, нити се ”спонтано” запевала нека од идеолошких корачница из његових времена…

Али, то није могло тек тако да прође. Ипак, ово нису она давна, идеолошки наивна и левичарско-утопијска времена.
На анархистички упад у салу за предавања се спонтано организовао студентски одговор на ову провокацију, па су њихове колеге-студенти десне оријентације спремно устали са својих седишта и кренули да се, конкретно и без оклевања, супротставе бучним узгредницима.
Скинуше, очас посла, каишеве из панталона и обмоташе их око шака (гладијаторски), неки чак ставише и ”фантомке” (ту су се, с обе стране идеолошког фронта, учесници расправе међусобно снимали камерама са мобилног телефона, па, вероватно, за сваки случај) и стадоше у борбени положај, спремни за тучу.
Паде ту и неколико не баш најпрецизнијих удараца међу најжешћим представницима супротних идеолошких ставова (све је, на тренутак, подсетило на сукобе омладине ”Збора” и комунистичких активиста пред сам Други светски рат).

Настадоше бука & хаос, без икаквог званичног обезбеђења и више него неопходних редара.
Све је било у рукама присутних студената, оних који су ту седели пре овог упада и оних који су дошли да спрече даље одржавање промоције…

Какав-такав мир је, ипак, постојао – искључиво због поприлично-равноправног односа снага међу насртљивим студентима-герилцима, на једној, и за сукоб спремним студентима-десничарима, на другој страни.

 

За све то време тројица гостију устадоше и стадоше пар корака иза својих столица, покушавајући да надвичу и надгласају анархистички настројене насртљивце.
А Гаврило Принцип са насловне стране џепног издања ”Историје Републике Српске” је немо и без икаквог израза лица посматрао своје далеко потомство, опет (као и раније) подељено на две непомирљиве стране идеолошког спектра.

Као да се све мења, осим острашћеног и аутодеструктивног односа Срба према себи самима, својим политичким идеалима и духовним светињама…

Али, бес марксистичко-лењинистичких јуришника се у међувремену стишао, охлађен одлучношћу њихових неочекивано бројних и за тучу очигледно спремних противника и колега. И они, као у каквом дечијем цртаћу, ишеташе, убрзаним кораком, из сале, исто онако како су и дошли. Туп-туп-туп…, као змијица, колона убрзо нестаде кроз врата амфитеатра.

И настаде мир, напросто необичан и потпуно неочекиван после овакве протестне ”драмске паузе” (у виду бучног десетоминутног бојкота) промоције, а у сред говора Немања Девића…

И требало се, опет, вратити у тему која нас је и призвала овде, у универзитетски простор између улице отменог српског обреновићевског кнеза и највишег међу Карађорђевим војводама. Што није било нимало лако, после свега.

Није ту највећи проблем био у показаном непоштовању књиге и њене више него значајне теме, већ у продуженом, и даље очигледно подгреваном међусрпском сукобу на нивоу давно завршеног (а и даље, изгледа, недовршеног) грађанског рата од пре седамдесетак година.

Тако стоје ствари на Филозофском факултету, са истом немогућношћу одбране од оваквих трагикомичних инцидената као и у време праве левичарске окупације београдских факултета уочи самог почетка Другог светског рата (када полиција није могла да интервенише због Закона о поштовању суверенитета Универзитета, па је тако наоружаним СКОЈевцима препуштена судбина читаве тадашње студентске омладине, са већ нам свима познатим последицама)…

Након свега описаног, Немања је ипак некако довршио своје иначе интересантно излагање о томе шта све ова књига собом доноси и какве све аргументе даје српској страни. Између осталог и чињеницу (описану и детаљно анализирану у ”Историји Републике Српске”) да је У САРАЈЕВУ ЗА ЧИТАВО ВРЕМЕ РАТА, ОД СВИХ – ПОГИНУЛО НАЈВИШЕ СРБА! Од њих укупно 12.000 – 6.700 Срба, чиме се у значајној мери доводи у питање и целокупна пропагандна слика догађања на сарајевском ратишту…
А то је само један (изванредно важан) детаљ свега оног што се од сада може наћи и користити унутар корица једне једине књиге, кондензоване историје оног што се догађало на територији данашње Републиек Српске од праисторије до данас.

Професор Антић је затим говорио о начину прикупљања грађе и писања ове амбициозне и значајне хронике српског живљења током кратких периода слободе и дугих векова ропства и мучног заточеништва под немилосрдном окупацијом Турске, Аустрије, Немачке, НДХ, комунистичке Титове Југославије…, са посебним освртом на страдања нашег народа из епохе власти крволочних усташа.

Марковић је, након тога, покушавао да, како зна и уме, надокнади неприсуство Мила Ломпара, и то читавом серијом (више и мање духовитих и занимљивих) анегдота на српски рачун, уз изгледа незаобилазну (и ничим изазвану) опаску како ”левичари, као што се добро зна, књиге читају, а десничари их уништавају”.
Сем што је нетачна и изазивачки-провокативна, ова изјава се суштински надовезује уз бизарну протестну шетњу овдашњих анархистичких ”чегеваријанаца”, накнадно им тако дајући за право (све чудећи се како је уопште могућ овакав обрт, по коме су се млади београдски левичари данас понашали онако како Предраг Марковић мисли да могу да се понашају искључиво ”мрачни десничари”)…
Уз то смо морали да трпимо и антидогматски-лежерно изречену догматски-круту тезу да је ”светосавско српство” – погубна и анахрона јерес. И да морамо да ”као браћу” третирамо и своје најгоре непријатеље међу екс-Србима промењене вере (”продате за вечеру”)…

Али, ни то није успело да поквари расположење онима који су дошли да одају почаст Републици Српској и свима што су дали своју крв и живот за њено, сада већ двадесетпетогодишње постојање.

Ипак је мотив нашег саборног окупљања вишеструко превазишао све друге разлике и догађања која су нас запахнула са обе стране професорске катедре у амфитеатру Филозофског факултета…

”Република Српска” живи и полако улази у нову фазу свог постојања, као дубоки израз вековних тежњи српског народа са обе стране Дрине, Саве, Дунава и Ибра. Као једина држава и Отаџбина која заслужује наше поштовање, љубав и заветну приврженост.

Најважније од свега је да сада пред собом имамо све нам потребне аргументе за све будуће разговоре са незнањем и цинизмом својих и српских непријатеља.

P. S.
Замислите само да је овако насилнички упала, рецимо, група српских студената-националиста на промоцију књиге о ”Историји Санџака” (каква се убрзано припрема и пише), са све изазивачким понашањем, драњем и махањем рукама пред присутним предавачима.
Каква ли би се фуртутма направила одмах сутрадан, у распону од ”Слободне Европе” до ”Гласа Америке” и свих глобалних медија редом!…
А, овако, ништа.
Ко зна да ли ће ико то и поменути сутрадан у овдашњој штампи?! Или ће остати забележено само на овом месту, онако успут и сасвим случајно?!…

Толико о правди и равноправности у свету који нас окружује и у коме смо приморани да жив(отари)имо.

Текст преузет са Фејсбук профила Драгослава Бокана, који је и аутор текста.

loading...