Васкршња прича

„Ех, лијепо ли је прољеће у Сарајеву… Све се разбехари и размирише на жуборе и шапате шадрванске“, прозбори, заљубљен у све што пупи и прска, пропнувши се на прсте, више миришући, но гледајући кроз решетке високог прозора у Градском затвору у Сарајеву студент Богдан, ухапшен почетком априла 1942, под оптужбом да је син капетана Југословенске краљевске војске, који се није 1941. предао окупатору, већ остао у шуми, негде на Озрену, где је, борећи се за свој страдални народ, и погинуо, да му се ни гроба не зна.

Сâм је почетак маја, непуних месец дана после Васкрса, затворска ћелија бр. 4 – светла, загушљива, невелика… Гвоздена врата се, уз тешку шкрипу, отварају и затварају од јутра до мрака, и ноћу: само убацују нове заточенике, Србе углавном, из Сарајева и околине: сељаке, раднике, пекаре, обућаре, млекаџије, шеширџије, трговце, кујунџије, златаре, писаре, учитеље, лекаре, апотекаре, официре, свештенике, од голобрадих до седобрадих.

Но, један од тих несрећника беше сасвим посебан – Здравко Лозо, деветнаестогодишњи младожења са Романије, старином из Херцеговине.

Лик – чист, очи – бистре, сав као неки планински поток. Тек што се се, млад, оженио, усташе га ухапсиле под оптужбом да је четник: нашли му у кући очеву пушку из Великог рата. Спровели га, малтене са свадбеног весеља, у злогласни сарајевски Градски затвор.

Казна се унапред већ знала: смрт стрељањем због кршења наређења о обавезној предаји сваког оружја. Знао је и он шта га чека, чим су га, руку везаних жицом, повели из родне куће, вукући га, псујући и ударајући, стазом низ шуму, до пута где је чекао камион, пун похапшених, ћутљивих романијских сељака.

Довели га у затвор, онако како су га ухватили код цркве, у ношњи и опанцима.

Јавио се, кад је ушао, свима у затворској ћелији, тихим – „Помаже Бог, браћо“, и сео украј, не проговарајући више ни реч. Жао му било невесте-младе коју је оставио у селу, а да је честито није ни загрлио.

Сутрадан, отварају се врата ћелије, стражар дрекне:

„Лозо! Излази, посјета!“

Он, узбуђен, скочи са пода, мало поправи одело на себи и крупним кораком изађе напоље.

Вратио се после десетак минута, са бошчом у руци, очију натеклих од жалости. Дошла му женица у посету, донела му дарове. Рекли јој да може поново да дође за седам дана. А њега воде на стрељање колико прексутра. Ништа јој није рекао.

Свима се у ћелији плакало. Најмлађи од свих, а први ће умрети.

Он, онако романијски крупан стасом, а стидљив, прескроман и, стога, помало неспретан, унео бошчу у ћелију, развезао је и простро на под, и каже:

„Донијела ми она моја сиротица понуде… Ево, има погаче, сира, млада лука… Ајде, браћо, да поједемо нешто… мени за покој душе… Ред је, за мртваца да се дадне даћа… Сад смо сви ту… А послије… неће имати ко да вас послужи…“

Затвореници се згледаше међу собом, и погнуте главе, ћутке поседаше на под око Лозове бошче. У ћелији – мук.

Здравко узе погачу, прекрсти се, закрсти је, преломи на неколико делова, па ове на још мање, и, дајући свакоме од затвореника по једно парче, смерно, готово као да се правда, говораше:

„Ајде, браћо моја, једите… Бог да ми душу прости!“

Јели су у потпуној тишини, безгласно сви, као за време причешћа у цркви, на светој служби Божијој.

Напољу се, у грму под затворским прозором, расцвркутали врапци. Сва ћелија, пуна мајскога сунца, мирисала је хлебно и бело – на погачу и бехаре.

Богдан је гризао ону погачу, хватајући дах, гушећи се од жалости, стежући, при сваком залогају, зубе до бола – сузе су му са образа одозго капале по залогајима, влажећи их и осољујући:

„Макар отишао на крај света, макар живео стотину година, макар ме мучили до смрти, никада, никада – заклињао се у себи, младићки страствено – нећу заборавити овај час, ову свештену бошчу, овај укус хлеба влажног од суза, ово светачки озбиљно лице Здравка Лоза, младожење романијског!“

И како би ко завршио ову страшну затворску последњу вечеру, устао би са пода, прилазио Здравку, који је седео у чело своје посмртне бошче, прекрстио се, сагнуо и целивао га у чело, како и приличи, дајући му „последње целованије“, изговарајући тихо над његовом главом: „Опрости, брате“…

Прексутрадан га, рано изјутра, одведоше на стрељање. Само је махнуо руком и, сагнувши се, изашао кроз затворска врата, прозборивши у одласку: „Христос воскресе!“

Тако је, поживевши непуних двадесет пролећа на овој земљи, с пролећа лета Господњег 1942, после тродневног утамничења, давши пре смрти сâм себи задушну даћу, отишао са овога света, чисто и једноставно као што је и живео, романијски младожења Здравко Лозо, Бог да му душу прости.

Аутор приче: АЛЕКСАНДАР М. АРСЕНИЈЕВИЋ, Београд

Арсенијевић је поријеклом из крајева жичко-љубостињских, а као српски писац, језиком и ријечју, како истиче, „поријеклом је из сваког краја и завичаја српског, у мери у којој дâ Бог да се писцу отвори унутарњи вид за познање тајне и светиње сваког појединачног завичаја, који сви заједно јесу једна саборна Отаџбина“.

Аутор појашњава да је прича „Лозова бошча“, једна од безбројних сличних о страдању православних Срба у Другом свјетском рату, заснована на сличном стварном историјском догађају.

„Написана је по сведочењу очевица, а уметнички поетизована и стилизована (имена су измењена, као и, донекле, време самог догађаја) ради узвођења књижевног лика главног јунака приче до архетипске чистоте. Благодарим на указаној части, коју схватам, пре свега, као част указану причи и њеном главном јунаку,“ поручује Александар М. Арсенијевић.

Извор: Општина Соколац

loading...