Историја Аранђеловца- О породици Крахтис

Захваљујући радовима невеликог броја истраживача, до извесне мере нам је расветљена историјска слика Аранђеловца током XIX и с почетка XX века. Тако смо сазнали да неки појединци и фамилије својим предузетништвом и личним заузимањем доприносе прерастању неразвијене чаршије у виђенију аранђеловачку варош.

Међу њима је и известан број фамилија цинцарског порекла. Ранисав Лазаревић, као посебно истакнуте фамилије међу њима наводи породице Крахтис, Думовић, Јанаћковић, Константиновић, Атанасијевић…

Ово је прича о фамилији Крахтис, која је настала као резултат разговора које је аутор водио са Зораном Крахтисом из Земуна и Ђорђем Крахтисом из Крагујевца. Од значаја су и сведочења почившег Зорана Јосића, дугогодишњег директора аранђеловачког Музеја у пензији и Томе Јаћимовића – блиског пријатеља аранђеловачког огранка фамилије Крахтис. Коришћена су већ поменута сазнања Ранисава Лазаревића, објављена у неколико књига, као и књишка сведочења Ђорђа Миливојевића.

Фамилија Крахтис пореклом је из околине Солуна (Грчка). И данас у тамошњој околини живи знатан број цинцарских фамилија. Аутор је упознао неколико људи са тим презименом из Солуна, али и из Ларисе, у централном делу Грчке. Ђорђе Крахтис напомиње да се сећа како је његова тетка Олга била у преписци са неком рођаком – Андромахом Крахтис из Солуна. Зоран Крахтис тврди да им Крахтис није „старо презиме“. Наиме, како се мисли, нису се тако одувек презивали, већ су презиме, наводно, добили по занату којим су се бавили. И сама реч крахтис није из цинцарског језика, вец из грчког, и значи: гласник, гласоноша, телал… али и бунџија, позивар на буну. Да реч „крахтис“ не припада цинцарском језику – потврдили су нам и пријатељи из Друштва српско-цинцарског пријатељства „Луњина“ из Београда.

Како је остало упамћено, преци Крахтисових били су део неке завереничке тајне организације, која је организовала Грке за борбу против Турака. Мисли се да је рец о Хетерији – чији члан је био и Рига од Фере. Због ове делатности преци Крахтисових морали су да беже из грчког завичаја у Македонију. Населили су се у село Магарево, на планини Пелистер, у околини Битоља. То је више била варошица него село; имала је улице, вишеспратне грађевине и цркву посвећену Светом Ђорђу – и уопште, била је врло урбанизована. Није нам познато када се десила та миграција. Познато је само да је Никола Ђ. Крахтис роден 1839. у Магареву, како се види на његовом гробном обележју на аранђеловачком гробљу на Рисовачи, где су потом и остали овдашњи Крахтиси сахрањивани. Година његовог рођења указује да су се Крахтиси, изгледа, тек неку годину пре тога досељени у Магарево.

Није нам познато колико су се Крахтиси задржали у Македонији, одакле су се доцније упутили у Србију, и то најпре у Београд. Како смо успели да сазнамо, Крахтиси су се у Београду бавили угоститељством. Заједно са рођацима из цинцарске фамилије Нанка држали су, негде у старом делу Београда, услужну радњу налик на данашњи мотел. Захваљујући интернету дошли смо до уговора о раскиду ортаклука у механско- кафанским пословима између извесног Александра Т. Нанке и Ђорђа Н. Крахтиса, који је у форми огласа објављен у Српским новинама (бр. 92), од 27. априла 1901.

Недуго потом – Крахтиси су се из Београда, један њихов огранак, запутили у Велику Иванчу на Космају, велико и бројно село, погодно за сваку трговину. Ту су се изгледа и окумили са Тошаковићима из истога села. Одатле су Крахтиси дошли у Аранђеловац, односно већ помињани Ђорђе Крахтис са породом. За овај догађај данашњи нараштаји мисле да се десио негде око 1871. године, премда би то могло бити касније – приближно години која се помиње у уговору о разортачењу (1901). Са надгробног споменика Ђорђевог сина Николе Крахтиса види се да је умро 1897. у Аранђеловцу – где је и сахрањен.

Захваљујући једном документу у власништву аранђеловачког Музеја, који представља петицију дела аранђеловачких грађана – упућену Министру полиције поводом немира у Аранђеловцу 1891. године, који су имали везе са изборима одржаним у Арандђеловцу те године. Међу потписницима петиције налазимо Николу и Никодиа Крахтиса, што значи да су се они пре те године доселили. У породичном предању ове фамилије запамћено је да је најстарије дете Ђорђа Николиног – Крахтиса, кћер Олга родила у Београду (1899), што значи да је Ђорђе остао у Београду, бавећи се механџијским пословима, док је други део његове фамилије, преко Велике Иванче, дошао у Аранђеловац… где се и он сам доцније настанио. По доласку у Аранђеловац Крахтиси су купили кућу на данашњем Венцу слободе у самом центру вароши, негдашњи Гагићев венац, до главне улице… са леве стране, гледајући ка Општини. У њој је првобитни власник, чије се име не зна, држао пекару. Крахтиси се овим послом никад нису бавили.

По Ђорђу Миливојевићу (види: „Варош Аранђеловац и његови житељи“), знано је да су Крахтиси имали имање на Отвореном пољу и Метином брду… од кућа неких Вулишића па до куће Косте Јовановића – апотекара, негде око данас већ бивше Поштанске штедионице, испод Војне поште, а делом и изнад парка на Киселој води са те стране. Миливојевић тврди да су Крахтиси имали земље на месту данашњег варошког гробља на Рисовачи. По њему, њихово имање је „било огромно“, и Крахтиси су га давали околним сељацима под закуп – пошто се никад нису бавили земљорадњом.

Тома Јаћимовић, близак пријатељ Крахтисових, сећа се да су они на Отвореном пољу имали виноград од 87 ари, који им је после рата (1945) национализован, да би им нешто потом било и враћено у трајно власништво. Од те и толике имовине данашњи наследници од њиховог рода имају два плаца од 5-6 ари (Зоран из Земуна) и један изнад тзв. Партизанских кућица (Ђорђе из Крагујевца) односно одмаралишта Ино на Отвореном пољу.

Ранисав Лазаревић у својим књигама даје нам списак власника радњи у Аранђеловцу – који су морали да ускладе своја власничка права са изменама закона из 1887. На том списку је и Никола Ђ. Крахтис, власник бакалско-мануфактурске радње, али из тог објављеног списка није уочљиво од које године Никола држи поменуту радњу. Но видно је да су Крахтиси бавили трговином. На фотографији, која је саставни део овог рада, види се већ помињана кућа Крахтисових, на којој са лица стоји натпис фирме: „Стовариште обућа – Никола Ђ. Крахтис“.

Почивши Зоран Јосић нам је посведочио да су се Крахтисови бавили и трговином угља, имајући за то погодност у томе што је угаљ вађен у оближњој Мисачи и жичаром допреман до железничке станице у вароши. Посебно поглавље њихове предузимљивости односи се на вађење мермера на Венчацу, где су као концесионари били закупци тамошњег мајдана. Поводом овога требало би да постоји оригинал уговора о закупу, ако се још чува у архиви некадашњег Рудника мермера и гранита „Венчац“ (данашња Омниа Венчац).

Сем мермера, праве намере Крахтисових оличени су њиховој накани да се посвете експлоатацији гвоздене руде, с приметним наслагама у утроби венчачког масива. У прилог овом запажању 3. Јосића, вредно је навести сећање и самог Зорана из Земуна, роденог 1950, да је као дете затекао у кући доста рударске опреме – која је изгледа служила у сврси истражних радова на Венчацу. Тек фамилија је банкротирала у овом послу, а своја су концесиона права продали „неком Италијану“, чије име нико од њих не зна. Како примећује Владета Коларевић, биће да је овде реч о извесном Талијану Дорију који је потом и отворио првобитни мајдан на Венчацу.

У идеолошко династичком смислу, Крахтисови су били напредњаци и прообреновићевски оријентисани. Постоји уверење да је фамилија економски почела да пропада после смене на српском престолу 1903. године. Како смо већ напоменули, Никола Ђ. Крахтис (1839-1897) је најстарији предак за којег се зна. За њега веле да се презивао Крахтис, али не и његов отац Ђорђе – о којем се ништа не зна. Његова судбина и његових сродника из Магарева остала нам је непозната, тим више што се не помиње ни међу сахрањеним Крахтисима на Рисовачи.

Никола Ђорђев имаде Ђорђа (1869-1912), названог по деди, и Косту (1872-1915), који је погинуо у I светском рату. Име му је уписано на споменику ослободиоцима и ујединитељима на Гагићевом венцу (1912- 1918). Није нам знано да л је кога од порода оставио себе, ни да л је био ожењен. Ђорђе Николин је имао пет синова: Николу, Ђорђа, Милана, Петра, Александра и кћер Олгу. Жена му би Ленка од Атанасијевића, цинцарске фамилије из аранђеловачке Цигамале… који су (по Зорану из Земуна) били још богатији од Крахтисових, те да су имали свој млин у Цигамали и концесије у руднику угља у Мисачи.

Ђорђе Николин се међу савременицима, по Раниславу Лазаревићу, ословљава као „стари Ђорђе“ – чијим је ауторитетом његова фамилија цењена као „јако отмена и напредна“. Сва деца из њихове куће морала су да науче да свирају на неком инструменту и да лепо певају. Милан Ђорђев је био коњички капетан. Несрећним случајем – пао је са коња и повредио кичму. Од последица те повреде убрзо је умро код своје куће у Аранђеловцу и сахрањен на Рисовачи. Није био ожењен.

Никола Ђорђев бавио се адвокатуром; живео је и радио у Београду. Био је ожењен, жена му је довела са собом сина Владана Станимировића из претходног брака. Владан данас као пензионер живи у Београду, а цео свој радни век провео је у дипломатији – бивајући и конзул у Румунији. Током тог службовања у Темишвару у саобраћној несрећи погинуо му је малодобни син. Петар – Пера Крахтис, четврти Ђорђев и Ленин син, преселио се 1937. из Аранђеловца у Крагујевац. Заједно са неким рођаком, Павловићем – Бојаџићем бавио се трговином, пошто су развили посао по целом Крагујевцу, тако да су имали монопол у малопродаји. После II светског рата фирма им је национализована, а Петру је, као накнада, понуђен посао у тадашњем Народном магацину – каснијим Робним кућама Београд… одакле је, као руководилац средњег ранга, отишао у пензију. Умро је и сахрањен у Крагујевцу, премда ожењен – није имао потомака.

Александар, четврти Ђорђев син, био је официр који је највише службовао у Сарајеву, где је основао и породицу. Напуштајући војну службу прелази да живи у Крагујевац, где остатак радног века проводи на Машинском факултету као шеф рачуноводства. Имаде сина Ђорђа, нашег савременика и казивача; умро је у Крагујевцу где оста да почива. Пети Ђорђев и Ленин син беше такође Ђорђе (?), који је радио у Министарству просвете или културе као високопозиционирани службеник Министарства – чији син Зоран живи у Земуну, сведочећи о својој фамилији. Госпођица Олга Крахтис, најстарије дете Ђорђа и Ленке, живела је у Аранђеловцу, где је и умрла у 92. години живота. Аранђеловчани је памте као високоморалну даму отменог држања у понашања. Сахрањена је на Рисовачи.

Крахтисови су били левичари, и као такви су током II светског рата помагали партизански покрет. Наводно је адвокат Никола Ђорђев скоро и банкротирао шаљући помоћ партизанима. Ђорђе Ђорђев је био затворен у Шумарицама у Крагујевцу – али је, срећом, пуштен пре масовног стрељања (1941). После ослобођења Аранђеловца, септембра 1944. године – први Комитет је основан баш у њиховој кући, којом приликом је ту било присутно много руководећих чланова Комунистичке партије Југославије, међу њима и друг Вељко Влаховић.

Кућа у којој су Крахтисови живели више од сто година, дефинитивно је продата 1997. године. Како смо напоменули, ова некада бројна фамилија свела се данас само на две породице, односно три – ако ту урачунамо и породицу Владана Станимировића. Овај студиозни покушај да се назначи трајање једне фамилије у Аранђеловцу – ограничен је многим аспектима живота, који нису ни поменути. Ипак смо убеђени да је презентирано довољно материјала за даље евентуално праћење историјата ове фамилије, и њојзи сродних суграђана цинцарског порекла, а самим тим посредно и историје грађанског слоја нашег становништва. Имајући позитиван став према њиховој улози у модернизацији српског друштва, аутор заступа мишљење да се трагови њиховог бивствовања морају изучити студиозно и свеобухватно, да би се схватио прави значај којег су они имали у формирању грађанске свести и народне самобитности.

Овај текст аутора Милете Урошевића, преузет је из зборника “Змајевац” бр.6/13

loading...