ИМА ЛИ НАДЕ ЗА НАС – Чекајући да одемо из Аранђеловца

Док чекамо моменат када ће  се  и нама нешто преломити у глави и када ћемо сами себи рећи да је време да се одселимо из Аранђеловца, јер овде више  нема никакве  наде и перспективе за живот, можемо искористити те моменте чекања да се запитамо зашто је  то  тако.
Како је дошло до тога да један од  најлепших  градова  у Србији дође до тога  да  постане и изгледа  као  предратна паланка са југа  Србије?
Разлози су бројни и нагомилавани деценијама, али ипак има пар ствари које су зауставиле развој Аранђеловца, а затим га повукле у амбис у који непрекидно пада задњих седам година.
Прва и главна ствар је катастрофално општинско руководство, а затим и спрега тог истог руководства са појединим привредницима из Аранђеловца.
Под катастрофално општинско руководсво мислим на чињеницу да од доласка СНС-а на власт у Аранђеловцу у град није дошле ни једна једина инвестиција са стране, нити је отворено једно једино радно место, наравно осим оних у оштинској управи и јавним предузећима до којих се такође не стиже лако. Преко чланства у СНС-у, подебљом ковертом или ако сте женско и то млађе, преко кревета неког од функционера.
Са друге стране имамо пар привредника попут Боже Петка, Бекеманта и Радована Стублине који држе  монопол на бројне ствари у граду, па и на  запошљавање, али и цену рада.
На једном од састанака локланих привредника лично је Петко инсистирао да плате радника у свим фирмама у граду буду исте и то на минималцу. Ако се неко и побунио, тихим говором кроз нос и жалопојкама Петко је  објашњавао зашто то  тако мора да буде.
Док су плате радницима на минималцу и док “једва саставља крај се крајем” Божа Петко је постао неформални власник Аранђеловца. Практично нема зграде, локала и објекта који није  у његовом власништву и где он нема понеки локал и стан. Пресамићен као да нема хлеба да једе Петко је успео да постане владар из сенке у Аранђеловцу.
Он се за све пита, он води политику, он плаћа раднике да гласају за СНС и плаче пред њима да ће Пештан бити затворен ако не  победи СНС. Он је носилац паланачког духа који разара све пред собом и господску бању претвара у провинцијску касабу. Божа Петко покушава да  буде монополиста на читав Аранђеловац и код ове  власти му то пролази.
За њим ништа не заостају ни Александар и Дејан Чоловић, власници Бање Комерц, којима се нико није мешао у посао нити их у граду помињао до момента када су  почели  да се баве политиком и отворено подржавају СНС. Они су такође своје раднике уцењивали и тражили  да гласају за СНС. Оваква оданост владајућој странци им се наравно одлично исплатила. Од успешне фирме постали су фирметина која се шири по читавом Балкану и која добија послове уз подршку власти о којима остали могу само сањати. Такав братски однос Александра и Дејана Чоловића са високим државним функционерима има своју цену. Методе попут давања станова,  златних картица,  дружења и летовања више нису довољне. Они најбоље знају колико је “њихова” фирма још њихова и како се то мења менаџмент фирме једним позивом на мобилни. Да ли заиста Андреј Вучић има свој део у фирми, искрено ме и не интересује, али ме интересује куповина гласова, уцењивање да се не  гласа за противнике СНС-а и оно што  је кључно у читавој причи највише ме интересује  Венчац. Господо из Бекамента. планина Венчац није ваша дедовина да га читавог дигнете у ваздух и уништите, а све зарад тога како би имали што већу зараду, ви или ваши владари из сенке. Сасвим свеједно. Ви на делу показујете да вас не иинтересује добробит грађана Аранђеловца и изазивате еколошку катастрофу која се одражава на будућност деце Аранђеловца. Затворили сте све шеме и комбинације,  посланика Милосава Милојевића возате на глисеру,  у Рафаиловићима, Зоран Бабић се  хлади у џакузију са погледом на Београд у новом стану који сте му поклонили и мислите да сте завршили посао. Рекао бих да се грдно варате.
Ту је и господин Радован, власник фирме Стублина. Човек који је важио  за иоле нормалног, све док се није умешао у приватизацију хотела у Парку Буковичка бања и по куповини истих, на конференцији за штампу са нелегитимним председником општине Бојаном Радовићем изјавио низ тоталних глупости и  објавио да ће Старо здање продати општини. Страхови свих Аранђеловчана су се обистинили. Парк је постао плен, А Радован је био маска за приватизацију. Купио је  објекте, а затим је почела подела и расподела  имовине и објеката. Већ се најављује и постављање нових киоска, монтажних објеката и чега све не. Наравно, већ се  назире ко ће те објекте моћи да поставља у нашем парку.
Милосав Милојевић и Бојан Радовић.  Браћа “по бабине линије” који су главни и одговорни за катаклизму у којој се налази Аранђеловац. Њихов опстанак на власти уско је повезан са поменутим привредницима. Они зависе једни од других, једни другима помажу, обезбеђују политичку и финансијску подршку, намештају тендере, опраштају порезе и заправо ту свако сваком даје све могуће погодности које су му потребне.
Док се ми премишљамо да ли да кренемо стопама наших суграђана и одемо из Аранђеловца, они се брутално богате и њима је одлично. Они немају проблема као просечан становник нашег града. Они не размишљају како са минималцем да плаћају рачуне, прехране породицу, одшколују децу… Они се  богате на рачун свих нас и на рачун тога што у нашем граду не постоји домаћинска власт која штити интересе својих грађана. Они штите своје интересе и свој џеп.
Нас ће се  већ сетити пред неке изборе када се “отворе” газда Божа, Бекеманти и Стублине и дају нам по хиљаду динара да гласамо за Бојана и Микицу. Ту ће сигурно бити и неко асфалитирање улица, пакет намирница…
До тада ми који још нисмо побегли из Аранђеловца, можемо уживати у топлом лету гледајући Чика Мику на глисеру Бекамента.
Мало ли је?
Иван Ивановић
loading...