ДАНИЈЕЛА ГАВРИЛОВИЋ – Зашто у нашој вароши ништа не може?

Годинама слушамо како наш доњи део града не живи, како се више радњи затвара него отвара и  нико ништа не предузима да се то стање промени. Наша варош је почела одатле да се развија и тај део можемо назвати душом нашег града.  Док се у Европи се за очување таквих аутентичних места даје новац и улажу напори како би их сачували, наша дугогодишње неспособна власт до сада није ни прстом макла како би променила тренд нестајања доњег дела града.

У Европи се улаже новац баш у очување онога што имамо ми Аранђеловчани у нашем доњем делу града, а не у крпљење рупа и асфалтирање локалних путева, што наравно треба радити, али то није оно што ће привући туристе у Аранђеловац.

У уређеним друштвима и где год постоји свест о историји, култури и пореклу ту се уређује простор да се седне, опусти, удахне мирис старине и наслеђа. Ми имамо таква места на којима је све наше што се чува, врбичко, аранђеловачко,  сељачко и народно.

Незналачка и непланска градња и накарадна надоградња, успорила је минимум за 100 година враћање стварног приказа одакле смо ми Аранђеловчани потекли.

У Бриселу 2012.године, Аранђеловачко наслеђе, представила је аранђеловчанка Данијела Гавриловић која је обављала функцију помоћнице председника општине задужена за културу и родну равноправност, то јест ја.

Након доласка, наредне године, одржана су два важна састанка, у Аранђеловцу са представницима Републичког завода за заштиту споменика културе из Београда и Крагујевца међу којима је била и директорка Института за креативно предузетништво и иновације.

Успешно примењену методологију „Љубљански процес“ требало је само проучити, прилагодити и укључити младе стипендисте наше вароши, архитекту, историчара уметности, грађевинског инжињера и оне који су стекли знање, а не купили диплому.

Требало је прионути на рад, прикупити документацију о свој градитељској баштини језгра вароши, очувати и одлукама градске власти забранити даље нарушавање и непланску градњу.

Требало је само младима дати шансу да науче праксу уз људе који имају искуство. Али и то траје, не продаје се знање, оно се стиче!

Напредњачкој власти није било јасно, како не може одмах да се узме новац, да они нешто препакују, набуџе, направе Потемкинова села и доведу Зокија Шумадинца да забавља људе јер то напредњачки народ тражи.

Конкурисање са јасно дефинисаним пројектима била је непозната активност а и новина, још на енглеском језику, ју тешког ли посла! А још и да се прати упутство како се то пише и ју, и ју, и ју…

Тако је јануара месеца 2014.године, тадашња, и та иста садашња коалиција на власти одлучила да у граду који је бања и који првенствено треба да живи од туризма, не треба нико ко се бави овом облашћу јер све функционише добро и кадрови које они имају су висококвалификовани.

Прошло је пет година од тада, седе ли туристи поред реке уз коју се родила варош? Купују ли вам туристи производе који се праве и продају у Занатлијској улици? Пију ли вам кафу уз ратлук, и уживање у културном наслеђу скупо плаћају као што је то обичај свуда у свету?

Докле сте стигли са развојем и обновом културног наслеђа правог градског језгра неспособна и трула коалицијо???

Данијела Гавриловић

loading...