Железничка станица Аранђеловац – запостављени прозор у историју

У привредном програму из 1897. године предвиђало се грађење железнице у готово свим крајевима Србије као и истраживање рудних налазишта и њихова експлоатација. Једна од важнијих железничких линија из тог програма била је пруга од Младеновца преко Мисаче до Аранђеловца. Као важан трговачки центар тог дела Србије, било је неопходно повезати Аранђеловац са главном пругом Београд-Ниш. Планирано је да се ова пруга касније продужи преко Лазаревца до Ваљева са једне стране и даље ка Јадранском мору са друге стране. За део пруге од Младеновца до Аранђеловца, са трасирањем, обележавањем, израдом предмера и предрачуна отпочело се 1900. године. Пругу је градило домаће предузеће „ Задруга за подизање зграда“ и била је подељена на две секције са седиштем у Младеновцу и Аранђеловцу. Пруга је пуштена у јавни саобраћај у прво време само за теретни саобраћај 10.11.1904. На овој прузи биле су свега четири станице: Грабовац, Копљаре, село Бања и Аранђеловац и два стајалишта: Бело Поље и Орашац.
Како пруга Забрежје – Ваљево није била у потпуности завршена, јер није пошљунчена, то пролазак првог воза кроз Лајковац није значио и почетак редовног саобраћаја. Тих првих дана воз је саобраћао тек сваког другог дана и то не целом трасом. Први возови су били мешовити, јер су истовремено превозили и путнике и робу у путничком, односно теретном саобраћају.Пробна вожња се обавља све до 19. априла 1909. године када је ступио нови ред вожње и тако почео редован саобраћај путничких возова, иако су возови и даље били, углавном, мешовити, састављенми од путничких и теретних вагона. Први воз из Ваљева је полазио у 5.15, а стизао у Забрежје у 9.15 пре подне. Из Забрежја је полазио у 11 пре подне, а долазио у Ваљево у 2.30 по подне. Први шефови станице били су у: Јабучју – Божа Лазаревић, у Лајковцу – Душан Трифковић и у Словцу – Светозар Ђукић, а за њим Миодраг Ст. Павловић

Северну границу Србије чиниле су тада реке Сава и Дунав. Пошто је, завођењем царинског рата 1906. године од стране Аустро Угарске, границе била затворена за извоз то и ова пруга није имала одговарајућу рентабилност. Како је у зимским месецима Сава била често залеђена, па би престајала речна пловидба и прекидана веза са Београдом, то су Ваљевски посланици у скупштини често морали да ‘’ бране ‘’ значај ове пруге. Све те околности диктирале су потребу што хитније изградње пруге од Лајковца до Аранђеловца ( чије је обележавање започето још у пролеће 1904. године) и повезивања са постојећом пругом Аранђеловац – Младеновац, која је предата саобраћају још 10. новембра 1904. године. Ова пруга би пролазила поред богатих налазишта лигнита, неметала, мермера и других руда и повезивала би богату колубарску долину са пругом Београд- Ниш, преко које би омогућавала извоз према Солуну.

Обележавање трасе Аранђеловац – Лајковац, ове пруге завршено је априла 1907. године и 5. маја већ одржана лицитација. Пруга је уступљене најјефтинијем понуђачу из Смедерева 6. јуна 1907. године који је радио само доњи строј и завршио га почетком 1909. године. Горњи строј изградила је Дирекција за грађење. Дужина пруге износила је 42 км. Главном саобраћају предата је 23. јуна 1910. године.

Овом пругом су се довезли београдски студенти екскурзанти са професором доктором Јованом Ердељановићем у лето 1910. године из Шумадије у село Лајковац, где су испитивали и забележили важну етнолошку грађу о овом селу .

Ред вожње на прузи Младеновац-Лајковац-Аранђеловац из седамдесетих година.

Овако је изгледао део трасе пруге Лајковац – Аранђеловац – Младеновац

На карти:
6 – железничка станица Даросава(Партизани)
7 – железничка станица Буковик
8 – железничка станица Аранђеловац
9 – железничка станица Село Бања
10 – железничка станица Копљаре

А како данас изгледа железничка станица Аранђеловац?

Руинирано и заборављено, на срамоту свих нас Аранђеловчана.
Иако је прошло 36 година од последњег пристајања воза, и даље пркосно и истрајно чека на нека боља времена.

Део текста и фотографије преузети са форума zeleznice.in.rs

loading...