МИНИСТАРСКА САРМА

Још од када се учланио у Напредну Странку, његов најљући ривал је увек узимао славски колач за страначку славу. И то није узимао што је добар и побожан, већ да би сваке године са неком од званица из Београда преломио колач и седео у врх совре, смешкајући се и  наздрављајући им.  Зато је тако брзо напредовао. Из славе у славу, он је био на вишој функцији, на крају је стигао и до посланика..

Коначно ове године је дошао ред на њега. Лепо се прогурао прошле године до председниковог сина, и рекао “е идуће године ја организујем страначку славу“, на шта се “он“ насмејао, и рекао “па `ајде да те видимо.

Читаве године није има мира, све је стављао на папир, прецртавао, додавао, како би слава испала барем дупло боља него што је организовао његов љути страначки ривал.

На блокчету од којег се није раздвајао, налазило се ама баше све. Колико званица, која ће бити музика (уговорено је да дође лично Тракторинка да пева, јер нија могла Цеца, тј није се јављала на телефон) , а храна неће бити као код овог извиканог посланика, да на слави служи морске плодове, тропско воће и ко зна шта.

Решио је да покаже шта је прави домаћин.

Све је организовао, спремио је ракију стару 20 година што је оставио за женидбу сина,  наручио је најбоље суво месо, јаја од сељачких кокошки, не од оних што се хране концетрантом, него оне баш праве, што им се жуманце жути као дукат.

Сир и кајмак од свастике са села (чиста и уредна жена) , а јагњиће  и прасиће је спремио отац оног малог из општине, којег је запослио (ниједно преко 20 кила, лепи се за прсте) .

За крај је остала сарма, а њу је требало да спреми баш његова жена. Сви су добро знали да када она направи сарму, то је да полижеш прсте, и сви се отимају ко ће појести још једну.

Дан уочи славе, са врха је стигла потврда да стиже председнички син, његовој срећи није било краја. Сео је у ауто и обилазио је како иде печење јагњади и прасади. Поново је потврдио да дођу конобари из еминентног градског хотела, обишао је салу, а у себи се сладио како ће после ове славе његов рејтинг скочити, и да ће у најмању руку после идућих избора постати министар.

Звао је и Тракторинку, чак му се учинило и да му се набацује, јер ипак није мала ствар, бити министар у најави. Мало по мало, дан је пролазио.

Отишао је кући, окупао се, обријао и легао са женом у кревет.

У свом лудилу око организације, сетио се да није ништа читав дан јео. Устао је, тумарао кроз кућу, а затим се сетио да је сарма остала да се крчка до ујутру. Отворио је лонац, и појео онако без леба 5 комада (нису велике, него онако баш господске) , и сит се вратио у кревет.

 

Брже него што је легао, дошло је јутро.

Устао је, одело га је већ чекало, зачешљао се, намирасао и кренуо је пре свих у странку.

Све је било под конац, сем што га је мало болуцкао стомак. Од треме наравно.

Почеле су да пристижу и званице, најпре људи из општинског одбора, а затим и остали.

Ушли су и попови, само је јеош фалио и председнички син. Сви су га са нестрпљењем чекали, а поред је стајао и “љути ривал“ који је са љубомором гледао како све иде као по лоју. А он је растао од среће.

Одједном, оно мало болуцкање стомака од јутрос, почело је да га хвата све више, почео је да се презнаја, да цупка. Председнички син ушао је на врата, а он је једва успео да се насмеје, имао је стомачне грчеве, изгледа да је прорадила сарма од ноћас коју је јео без `леба.

Свештеници су стали испред иконе, председнички син се намештао пред камерама општинске телевизије, а он је пришао, са болном гримасом једва се крећући, зачуло се “Благословен Бог наш“, почела је молитва, а он се из петних жила суздржавао.

После нека два, три минута, стомак је стао. О каквог блаженства, сконцентрисао се на молитву, смешкао се поред председничког сина у камере, и онако безазлено, пустио је ветар (или народски речено, прднуо је) , али ветар није био само обичан ветар.

Све што се суздржавао читаво јутро, пролетело је директно у панталоне.

Да извинете, будући министар се усро.

Попови су завршавали молитву, и таман када је требао да се пољуби са њима и председничким сином, будући министар пуних панталона, се окренуо и као ошурен (да не кажем усран) истрчао из сале.

Председнички син је био у шоку.  Видно увређен, задржао се на слави свега пар минута, и бесно је отишао.

Званице и чланови странке су у чуду посматрали шта се дешава. Нико није знао о чему је реч, осим једног човека.

Љути политички ривал  је гледао свог противника како истрачава из странке и како се гегајући вуче пуних панталона, док је жена стављала новине на седиште аутомобила како га не би упропастио.

Читав наредни месец “будући министар“ није излазио из куће.  У странку је престао да долази, а посланик тј његов љути политички противник, узео је славски колач за идућу годину.

Изгледа да ће постати министар.

ЕН ДИ

loading...