Коцкар

У граду га до скоро није знао нико, а од пре неки дан знају га сви. Био је један од нас и ни по чему се није разликовао, осим што је волео да баци по неку карту, и због тога сви су га звали Коцкар.

Нико му то није замерао, јер Боже мој, свако од нас има неку своју ману и свој порок. Неко воли алкохол, неко жене, а ето, он је волео коцку.

Углавном је био ћутљив и о њему је ретко ко знао нешто више. Грађани су знали да има неку фирму, и махом то је било све што се тиче њега. Један од оних за којима би се ретко ко у граду окренуо или би га узео у уста због нечег. Све у свему, небитан човек.

Али Коцкар није био срећан што је небитан и безначајан, свако вече када би легао маштао би о нечем више. Није био задовољан својим животом и често је проклињао своју судбину, размишљајући како да промени свој живот.

Био је петак 13. и управо се вратио после одигране партије покера, није прошао баш најбоље, али није ни имао неке губитке. Легао је у кревет, укључио је ТВ и гледао вечерњи пренос скупштине. Трајала је распарава посланика, и кроз главу му је пролазило како би било добро да он постане посланик, како би ето и он коначно био уважен и поштован од својих суграђана.

Са том мишљу је и утонуо у сан.

Када је свануло јутро, Коцкар се пробудио, некако се осећао другачије, био је пун снаге, сав чио и весео.

Устао је из кревета, умио се и кренуо до фирме.

На улици га је прва затекла комшиница, која му се јавила са “добро јутро посланиче“.

Нашао се у чуду, није му било јасно, па се окренуо око себе. Није видео никог, па је помислио да се ради о шали.

Ишао је даље и сви су га некако чудно гледали, не као раније.

Прошао је неких педесетак метара, а неки човек је довикнуо “бандо посланичка“…

Укопао се, ноге су му се одсекле, одједном га је неко потапашо по рамену и рекао “добро јутро посланиче свуда вас тражим, време је да кренемо за Београд“.

Збуњеног и конфузног, возач га је ухватио под руку и увео у службени аутомобил…

Седео је избезумљен, престрављен, једва је успео да изусти “где ме водите“, а кроз главу му је пролазило да можда неком не дугује новац на коцки, па га сад воде да наплате дуг.

Возач је не окрећући се одговорио “за Београд, седница почиње ускоро“ и дао је гас.

Коцкар је седео и пар пута се неприметно уштинуо мислећи да сања, али на његову несрећу био је будан.

Негде на уласку у Београд, зазвонио је телефон, чуо се узнемирен глас, који га је упитао “па где сте посланиче, ускоро креће расправа“, збуњен је ћутао, и некако на једвите јаде је промумлао “стижем“.

За неких петанестак минута, био је испред зграде скупштине, изашао је из аутмобила, девојка са папирима га је чекала, и предала му их је у руке и рекла “за петанестак минута сте ви на реду“.

Довела га је до сале, ушао је и видео неког дебељуцу како му маше, сео је до њега, и у шоку се окретао и гледао кога све има око њега, видео је разне политчаре, министре, а пар редова од себе видео је и самог премијера.

Одједном, зачуо је како жена која води скупштину чита његово име, и каже “изволите посланиче“.

Буца до њега, га је гурао узвикујућу хајде хајде, твој је ред, заборавио си да се пријавиш, ево ја ћу“ па му је извукао из џепа неку картицу и гурнуо у неки уређај.

Устао је, почео је да отвара папире који су му се налазили у руци, руке су му се тресле, папири су почели да испадају, око њега је зачуо салве смеха, узвике, звиждање, чак је видео и како га премијер гледа, и како му се подигла лева обрва, и некако је дрхтавим гласом скупио снаге и рекао.

“Овај ја“, па је поново отворио папире, и почео да чита “ Божа мута -100 евра, Аца прцко – 5000 динара, Пери пекару – 40 евра и 2000 динара“ а скупштинску салу је парала вриска и смех посланика…, у рукама су му се налазили само папири са коцкарским дуговима, колико он дугује и колико дугују њему…

Председница скупштине је урлала на микрофон “посланиче уозбиљите се“, ово вам је задња опомена, а Коцкар је стигао још да промумла “Чеда пуфта – два кила печења“ пре него што се срушио у сали.

Сви су се сјатили око њега и покушавали да га поврате, али он није отварао очи, нити је долазио свести.

Ево прошло је већ месец дана и нико не зна где је и у каквом је стању.

Пазите шта желите да вам се случајно не оствари, и да не дај Боже прођете као Коцкар.

ЕН ДИ 

 

loading...