ПРИЧА УЧЕНИКА – Како сам упозн`о Вучића у школи

Ја се зовем Петар Петровић, ученик сам првог разреда средње машинске школе у Аранђеловцу, смер металостругар, а родом сам из села Копљара.

Јутрос ми се деси нешто, а право да  ви кажем никем не смем ни да испричам, посебно овима мојима у село, правили би спрдњу, ни чукунунуци не би остали живи од срамоту.

Као и свако јутро када идем преподне у`школу, пораним да површим послове. Од како је баба Милка умрела, на мене је спало да ујутру помузем краве. Завршим ја то као и свако јутро, и таман да кренем, поче да ме боли стомак.

Завија и урличе.

Били смо код комшија на`слави, а право да ви кажем био добар купус, онако мастан са сувим ребрима, а и печење било домаћински.

Гледам на сат, касним, дал ћу у клозет, или не…

Ма реко себи, трчи уз брдо, да стигнеш на аутобус, па ћеш у`школи…

Толко могу да`се суздржим.

Стиго на станицу ону малу нашу, нема аутобуса, нема, а мене кумбеса по стомаку, једва издржавам…

Пита ме мој комшија и врсник Рака шта ми је,  јесам болес`ан нешто, а ја му само одману руком…

У` тем наиђе и аутобус.

Утрча` ја у њега, седе скроз напред. и некако се докотрљасмо до Аранђеловца.

Идем уз`брдо ка школи, сто вода ме облива…

 

Само што не кренем да трчим, пружио сам корак, и таман ја на врата од школе, на наставнички улаз, ту ми најближе да стигнем до клозета, кад се тамо набила нека гунгула, народа колко ош.

Сви стоје, а неки човек прегледа клозет. Прича како је и то обећо, па ево кад је већ дошо поводом овог “случаја”  да види и њи`.

Стоји директор, разредни, сви наставници, Миле полицајац наш из села и он се набио ту стоји, и још неке  милиције, неких људи у оделима, мрдају нешто на мене, показују ми да се померим…

А ја стојим ки укопан, само ми да се помере да уђем у клозет. Осећам да`ћу направим штету.

Кад одједаред окрете се неки ка мени, и ја видим њега.

Наш председник Вучић. Онај што му слика виси поред наше крсне славе. Турио га мој брат Ђока од кад су га запослили у комунално.

Ноге ми се одсекоше.

Гледа у мене, кроз оне његове наочаре, висок, и каже “јели момчино како се зовеш”, а око мене се скупише сви они са микрофони и камере… гледа ме и директор, разредни, полицајци…

Ја успем да проглавим зовем се Петар, а од стра само што се не срушим.

И ту не би крај са питања.

Каже он мене “јели Петре како ти се чини овде”, а ја ћутим ки заливен, не проговорам, а он ме гледа, новинари се гурају на мене, па ми он рече опет “чујеш ли Петре шта те питам, како ти је овде у школи”, а ту ми се стомак већ тотално ускомбара, пред очи ми крете да ми се манта, и ја му рече “чини ми се да ћу да упустим”…

Он ме погледа преко оне наочаре, и рече  шта да упустиш, па подвикну пред свима “јел и он жртва насиља”, и како викну ја га упустих…

Од стра ваљда, мого сам да издржим још минут два…

Тео је он мене ту још нешто да пита, али тад наста хаос и паника. Ники ми се и не смеје, а ја стојим унеређен, а сви гледају у мене ко у крмачу са три главе.

Ни да се померим, ни да се не померим. Не знам кућу.

Али ме одједном увати неки рмпалија под руку и изведе напоље онако са пуне панталоне.

Чујем ја кажу кад су ме изводили,  каже директор Вучићу да нисам ђак ове школе и да ме послала опозиција да направим провокацију.

Имао би ја још штошта да ви кажем како сам стиго таки сав никаки до куће, али боље да то прећутим, и овако сам млого реко.

Рок Боб

 

 

loading...