Када Аранђеловац проговори

Мало када сам се током свог постојања јављао и мало када сам сматрао за сходно да пустим свој глас. Нема чега се нисам нагледао у својој дугој историји, од вас који живите овде, па до оних који су преко мене прошли и дошли, остали и отишли, живели и умрли.

Хиљаду чуда се преврнуло преко моје главе.

Сећам се као да је јуче било када сам био мали и када сам знао само за свет око Рисовачке пећине, сећам се и првог човека који је у њој живео.

Затим су на мени живели и Келти, Римљани…

Свако је оставио неки свој траг и свако је у мене усадио нешто по чему сам препознатљив.

А онда сте стигли и ви на које гледам као што отац гледа на најмлађе дете. Чува га, мази, пази и даје му највише љубави.

Опстао сам кроз разне окупације, издржао бројне непријатеље…

Марширали су кроз мене Турци, Швабе, Бугари, и наши и њихови, газили ме, рушили, бомбардовали…

Преживео сам све оно што су преживљавали и они који су живели на мени…

Када сте крварили, крварио сам и ја, када сте се веселили и ја сам се веселио…

Знате ли само колико вас се родило на мени, и колико ваших предака је на мени сахрањено?

Остао сам и опстао све до данас…

И од свих који су до сада живели на мени ви сте ми некако најдражи, али у задње време често се питам, да ли сам и ја најдражи вама.

Зато сам и решио да се огласим, да вам поставим пар питања, јер није у реду да ћутим, док гледам како пропадате, а и ја заједно са вама.

Па драга моја децо Аранђеловачка, како вас није срамота?

Погледајте у шта сам се претворио. Јесам ја стар и свашта сам преживео, али како је могуће да сам баш толико оронуо. Мој симбол и лице вашег града “Старо здање” је готово да се сруши, а ништа није боље ни са другим објектима у парку.

Сви ћутите. Тек по неко проговори и то стидљиво. Сви се нечега плашите. Као да нисте потомци Вожда Карађорђа и Милоша Књаза. Као да ја нисам ваш и да ви нисте моји.

Па да ли је могуће да су потребни да долазе људи са стране да се брину о мени поред вас живих?

Да могу сада бих вам лупио једну лепу шамарчину и то не што вас мрзим, него да вас расвестим како би дошли себи и схватили шта треба да радите.

Хоће да вам узму симбол града.

У шта сте то претворили градски парк. То је некада било моје огледало. Свако ми се дивио због њега. Све сте исекли, уништили, поломили…

Не чује се из њега жагор и музика…

Погледајте какве су моје улице…

Исекли сте дрвореде, посадили неке шибљике које су увенуле…

Улице су вам прљаве, пси развлаче ђубре по мени…

Зграде су сиве и оронуле…

Стари део Аранђеловца се руши…

Фасаде отпадају…

Па да ли баш морам такав да будем.

Прљав и никакав. Да ме буде срамота када ми неко дође у посету.

Шта је са Букуљом која је била мој украс. И њу сте запустили, испрљали, нађубрили и ништа од ње нисте направили…

Чујем ја како говорите о “туристичком потенцијалу Аранђеловца” , а на томе нико од вас ништа не ради.

Долазе вам у град разне хуље и сецикесе… узимају оно што је ваше, и онда вам то исто продају, додуше мало сређено, као да ви то нисте умели да урадите.

Па реците ми децо моја, да ли сте ви заиста најглупљи од свих који су живели на мени, када не умете да се бринете о ономе што вам је остављено у аманет.

Продали сте и изворе “киселе воде”… сада вам странци из њих извлаче воду и продају је…

И оно што је најгоре, никако ми није јасно како увек изаберете оне најгоре да се брину о мени…

Па да ли сте чули да неко остави своје старе родитеље код убице, силоватеља, лопова да их чува…

Наравно да нисте. Свако брине о својим старим родитељима и жели им све најбоље.

Али ви који носите име по мени АРАНЂЕЛОВЧАНИ, деценијама ме остављате разном олошу који гледа само како да ме опљачка, искористи, уништи и отме оно што је остало.

Па да ли су вам прече разне политичке партије, мали лични интереси, шићарење и јајарење него ја….

Бирате да се брину о мени разне џуџе и гилиптери, као да овај град нема сеоских и градских домаћина, паметних и вредних људи…

Размислите добро шта вам је чинити, ускоро вам се ближе избори…

А ја сам стар и оронуо и можда сам на путу без повратка…

Аранђеловац каквог познајете полако нестаје, и можда се никад више неће опоравити…

На вама је да одлучите.

Да ли хоћете да вам поново заблистам старим сјајем и да на мени могу живети и ваши потомци још стотинама година, или ћете ме коначно сахранити остављајући ме на милост и немилост тајкунима, лоповима, партијашима који су ме и довели до самрти…

Ваш одговор очекујем врло брзо…

Колико у марту на локалним изборима…

Иван Ивановић – Аранђеловчанин

loading...