АРАНЂЕЛОВАЦ – Откривена црква под Венчацом, изненадила научну јавност!

Црква под Венчацом српско-византијског стила из доба Немањића једина је у Србији северно од Косова и Метохије подигнута уз саму границу са Угарском.

Aранђеловац – Сада више нема неизвесности, али за научну јавност, историчаре, археологе, историчаре уметности, отворена је нова сонда за истраживање, преиспитивање познатог и утврђеног градива о граничним дометима немањићког доба и стилу неимара и сликара у монументалној цркви на падинама Венчаца, откривеној прошле године. Локалитет „Дворине” представља потпуно нови моменат у историји српског народа, јер се потврдила прошлогодишња опрезна назнака археолога да је неко у неком критичном историјском моменту средином 14. века имао потребу и храбрости да на најсевернијој српској граници подигне цркву достојну владара.

Све је кренуло још пре неколико година са сасвим другим мотивом, да се пронађу „Бакићеви двори”, станиште последњег српског деспота Павла Бакића, да би прошлог лета археолошка екипа Народног музеја у Аранђеловцу и Филозофског факултета у Београду, предвођена др Дејаном Радичевићем, била немало изненађена открићем велике цркве, грађене половином 14. века, која је убрзо потим и осликана.

Овогодишња двомесечна кампања, у којој су учествовали и студенти археологије, била је усмерена на потпуно откривање олтарског простора и приближно утврђивање димензије цркве.

Према садашњим сазнањима, она је била широка 14 метара, а са припратом, која је једновремено грађена кад и црква, вероватно је дуга више од 22 метра, објашњава кустос Народног музеја у Аранђеловцу Владан Миливојевић. Он наглашава да је то била троапсидална грађевина, са централном петоугаоном апсидом, док су ђаконикон и проскомидија највероватније тространи, али се то не може тачно утврдити, јер су у веома лошем стању.

– Поред тога што је олтарски простор нарушен укопавањем познијих гробова, констатовали смо да су јужни и северни зид цркве извађени, а почупани су и темељи. Они не постоје и ту су само темељни ровови где су зидови некада стајали. Црква је систематски разнета, вероватно од Турака, јер је материјал од кога је грађена веома драгоцен. То су лепи тесаници од кречњака и сиге, а има и мермера. Занимљиво је да јужни зид уопште није био утемељен, а темељ северног зида је плитак у односу на величину грађевине, што је за нас археологе веома необично. Има цркава које нису утемељене и то су мале грађевине, али зидати тако монументалну цркву и осликати је тако квалитетно, а са несигурним темељима, крајње је занимљиво. Претпостављамо да је из неког разлога морала на брзину да буде изграђена, али због чега се неко одлучио да је направи баш на Венчацу близу Београда, који током средњег века није био све време у нашим рукама, отворено је питање – наводи Миливојевић.

Он сматра да је црква подигнута на Венчацу можда због тога што је ту веома дуго била северна граница са Угарском и што је неком од владара било стало да овде има упориште, да на неки начин означи ову територију као гранични део. Уколико је реч о властели, зна се да су овде владали Војислав Војиновић и Никола Алтомановић у седмој деценији 14. века, али не може се рећи да је то задужбина неког од њих.

– Ипак, свакако је реч о веома моћној личности која је била у могућности да направи овако монументалну цркву и да доведе врхунске мајсторе сликаре да ураде живопис који је у рангу са онима у Дечанима и Светим архангелима код Призрена. Само ове године у олтарском простору сакупљено је из шута 230 гајби фрагмената фресака изузетног квалитета са ликовима светитеља, доста бордура, драперија, одежди. Предстоји њихова конзервација, а могуће је да се од појединих фрагмената могу саставити и веће целине. Дакле, реч је о фрескама које су настале негде у периоду царства. То је време цара Душана, можда при крају његове владавине или цара Уроша, а и сама црква по архитектури одговара том периоду. То је грађевина развијеног уписаног крста српско-византијског стила и једина таква не само у Шумадији, него уопште у Србији северно од Косова и Метохије, што је и за нас прилично изненађење – потврдио нам је Миливојевић.

Загонетка је, међутим, шта ће донети откопавање наоса, који није детаљно отворен и добрим делом је прекривен некрополом, као што је био случај и са олтарским простором, где су укопавањем покојника у 18. и првој половини 19. века оштећени не само зидови већ и остаци поднице цркве, која је била веома квалитетно урађена. Вероватно је и у наосу испод куполе, коју носе четири видљива ступца, постојали розета и под од камена, што заједно са осталим квалитетно урађеним надгробним плочама указује да је овде негде била озбиљна клесарска радионица, одакле су надгробни споменици и други материјал дистрибуирани широм Шумадије за цркве и манастире. Пронађена је и средњовековна керамика, типична за рудничку керамику 14. века, где је постојала грнчарска радионица, тако да су у то време биле успостављене веома развијене комуникације и размена добара између Венчаца и Рудника, објашњава Миливојевић.

– Ми још нисмо истражили средњовековне гробове. Они се налазе у околини цркве и вероватно више у наосу. Ако нам се посрећи, тај материјал би могао да нам открије више о самом времену када су укопавани покојници око цркве, односно када је црква изграђена и докле је трајала – рекао је за наш лист Миливојевић. Он примећује, међутим, да ни ових резултата не би било да иза свега нису стали Министарство културе са 700.000 динара, Музеј у Аранђеловцу, „Бекамент”, „Фортуна”, „Омија Венчац”, Црквена општина Бања и бројни појединци који су схватили да су за велика открића потребни многи хероји.

 

politika.rs
loading...