(ИСТИНИТА ПРИЧА) РАДОВАН ПРВИ – Шумадинац у рату

Отац

 

Кол’ко ја памтим, мој Радован беше најлепши. Висок, црн, људина бре! Откад сам се родио, највише сам вол’о на његовој руци да спавам. К’о сад да гледам, његова рука јака, сами мишићи. А мени тако мекана за спавање. Радован нигде без мене иш’о није. У луг – у луг; У шуму – у шуму…Тури гуњ под дрво, мене на гуњ, штипне ме за образ и крене да руши стабла. Радован туче сикиром, а дрвеће пада. Тад сам мислијо да је мој отац најјачи на свету, и да нико так’ог оца нема. И није им’о! И мало кад одрастох и роди се сестра Зорка, отац ме не забатали. У једну руку тури мене, у другу сестру. И шета по дворишту с нама. И чини се, к’о да смо му све на свету.
Ја старији, оразумио. Видим, у селу цене Радована и к’о домаћина, и к’о нешто више. На њега нико није смео да удари. Причала нам мајка да је Радован прела и игранке растур’о. Нико није смео на сенку да му згази. ‘Де ћеш на алу, бре?! Ал’ је поштен. Увек мучењаке штитио. А сам сироче бијо. Ни оца ни мајку им’о није. Нека баба из села га одгајила. Од ње добио име, а уз’о њено презиме. Баба је давно умрла. А Радован се оженио, децу добијо и домаћин пост’о.
Нисам мого да верујем дечијом главом да мој добри отац, мек ко памук за нас децу, по шес’ људи крвавих на гомилу слаже. Да нико не сме пут да му пређе. Да му се клањају и они што га мрзе. Виђ’о сам белокорац у кочијама иза његовог паса, ал’ нам је са њим фруле и пиштаљке правијо, и то не само нама, мени и сестри, већ свој деци из Бужеља. Од њега ни ја ни мајка грубу реч не чусмо. Так’и беше мој Радован. И так’и ми оста у сећању.

 

Сећање

Јесте, познав’о сам ча Милутина. С мојим оцем Радованом беше ратни друг. Прегураше Балканске, ал’ се мој отац не врати из Првог светског. Ча Милутин ми каз’о ‘де је са’рањен. А зовем се Дража. Дража Михаиловић. Јес’, ал’ нисам онај. Онај прави! Слеп народ, па то ти је. Правог пљује, а лажног уздиже. Тако и са овим усташом беше. Нама је туђин увек милији од брата. Са братом се гложиш, са туђином немаш рашта. Как’и смо ми, тако нам је!
А јесам ли им’о проблема због имена? Како то може да нисам? Так’и смо ми људи. Реч људима смета. И име је само реч. Ал’ људима пара уши. Додуше, сад је популарно, ал’ нема фајде. Кад Срби име мртви’ величају, то по њих добро не изађе. Неће ни сад, синовац!
Како је отац отиш’о? Сећам се к’о да је јуче било. То се сећам, а шта сам јуче радијо не знам. Зарати, боме, јопет. Мајка Драгиња плакаше за шпоретом. Ми, деца, мали. Ја осам а сестра Зорка имала годину дана. Отац дође намргођен од школе. Узе торбу са јексера у зиду и баци пред мајку. Она заплака гласно, јер је знала мученица шта то значи. Ми деца смо ћутали у ћошку код шпорета. Нисмо разумели ништа ал’ смо осећали да на добро неће изаћи. Недуго затим, отац мал’ не стрже торбу од мајке, поправи шајкачу и пође. На по’ пута до капије, баш код дуда, канда се нечег сети, застаде, врати се, пољуби сестру, загледа се у мене и, поправљајући ми малу шајкачу, повуче ме за уво, окрете се и војничким кораком оде. Оде, и не врати се никад.

Рат беше и прође

Оде мој Радован, а мен’ се срце кида. Млого сам га вол’о. Чини ми се и сад осећам његове прсте на увету. Ча Милутин ми је прич’о да пређоше Албанију, Крф, до Африке стигоше. Да кретоше да врате Србију. Да је мој Радован у Тополи молијо капетана Тополца да скокне до кућe, само да види нејач, па да се врне. Не даде капетан, просто му било. Неких двадесетак километара даље, баш код Младеновца, стрефи куршум Радована и уби га на месту. Толике године и толике муке и ништа… Прође поред нас, а не виде нас. И погибе. Ал’ так’а је судбина. Његова так’а беше. А моја? Ни моја не беше боља.

Међутим

Имам, имам и унуке и праунуке! Роди ми моја Смиљка седморо. Петоро осташе живи: Миодраг, Миливоје, Живорад, Јела и Слободан. Ја’, Јела је у Тополи, Миодраг на Руднику, а ова тројица у Аранђеловцу. И они имају унучад. Дао Бог. А овај мали Миливојев, увек кука за моје име. Каже: ,,Што ми тата не даде дедино име?“, ,,Што? Душан је лепо име?“,  ,,Ал’ ми се Дража боље слаже уз презиме“. Ђаво дедин! А и прзница. Млого ме подсећа на брата Добривоја. Ја’, рођеног! Нисам га помињ’о. Полако, нисмо дотле дошли.
Идемо даље

Елем, остасмо без оца Радована. Намучи се и мајка Драгиња. Копала је за надницу и кило кукуруза да нас пре’рани. Поче у кућу да нам долази и Јефта који имаше четрестак година, а не беше жењен. Њиве су му се синориле уз наше. Радећи своје, радио је и наше. Прође неко време и ми се преселисмо код њега. Моја мајка се преудаде за Јефту. Kyћa беше већа и богатија. Јефта, како бејаше сам, био је домаћин.
Убрзо мајка роди и Добривоја. Јефта никада груб према деци био није. А мајку поче све чешће да пропушта кроз шаке. А знали смо и што. Мајка је све чешће смрдела на ракију. Сећам се: мајка код шпорета пере судове и почесто пије воде из чорбалука који стоји поред ње. Док мајка судове опере, буде трештена пијана. Ал’ ђавола, у чорбалуку ракија, а не вода. А и Јефта не сумња.

 

Добривоје

Добривоја ја и сестра одгајисмо. Беше прзница невиђена. Видело се да ће ‘ајдук бити. И беше. Ја нисам војску служијо. Имам горе усну расцепљену. Јесте, не види се од бркова. То је због тога, кад Драгиња беше носећа и из нечије куће изиђе, домаћин сикиром лупи у кушак горњи од врата. Зато ми је горња расцепљена. Да удари у праг, онда би била доња. Не смеј се, синовац, истина је то. Јест’, уме истина смешна да буде.
Женидба

Умреше Јефта и Драгиња. Решим да се женим. Зора и Добривоје још деца. Вол’о сам ја Смиљку, а и она мене. Ал сиротиња к’о сирће. Спало Јефтино имање на ништа. Ја помало циглу сек’о и свир’о у свиралу. Весеља, прела, комишања, свираш а пара капље. И ту се ја и Смиљка загледали. Им’о сам и оркестар. Свирали свадбе. Одем да просим Смиљку. Њен отац ме на врата истера. Вели: ,,Моја ћерка ће за газда Митровог сина да се уда. Он у целом селу једини кожни капут има, бре! А ти, ти ни raћe немаш. Бежи да не пустим кера!“
А мој Добривоје момчић. Ал’ пргав! Нико с њим да се кори. Белокорац му вири из камија, сукнено ново одело и бела ланена кошуља. Леп к’о упис. Одело му ја купим од првог банкета цигле, а нож беше Радованов. Молио ме, и ја му га дадох. Беше ми за дику мој Добривоје.
Заказаше Смиљки свадбу. Ја онда свир’о са Јежом и Џарачем из Трешњевице. Јави мени Јеж да је погодијо Смиљкину свадбу да свирамо. Мен’ се земља окрете. И решим ја да украдем Смиљку. Кад прође глуво доба и сви се опију, ја младу под руку и беж’ у мој Бужељ. Тако и урадим. Кажем Јежу и Џapaчy, чим почне гужва и виде да младе нема, нек беже у Трешњевицу и главу чувају. Друкч’е беше речено, ал’ мени беше суђена.
Долазили су после, ал’ им зорт од Добривоја. Сачека и’ Добривоје на капији са преламачом. Још и’ натера ракију да попију са њим, да части јер је снају добијо. Старији брат му се оженио. И попише ракију и одоше. А ја са Смиљком, синовац, седамдесет година бре! Има, има и више. Одоше они к’о попишани. Мени мило. Испаде све како треба. Оста мени Смиљка, а Добривоје им запржи чорбу.
А њега да познам не могу. Још је то онај мој мали брат коме ја ујутру задам шта ће да ради. А опет и није. И чини се у селу више поштују Добривоја `ајдука, него Дражу домаћина. Пред њим и старији људи капу скидају. А мен’ мило и кад ми се деца јаве са ,,помоз’ Бог, ча Дражо“. Ја орем и копам и свирам, а он се бије. И он ти некако цењенији. Ја, луда народа, Боже драги! ‘Оће л’ код нас увек већу цену да има онај ко туђе главе кида, од онога ко неколико глава поштено, знојем својим, ‘рани? И мислим, ми Срби сигурно наку фалинку имамо, чим и Турци и Швабе ‘тедоше да нас затру. Ту нису чиста посла. A и Швабе нису луд народ!

Мој брат

Прође неколико година. Роди Смиљка једно дете, ал’ се не одржа. Затим се роди Миодраг, за њим и Миливоје. За то време, Добривоје све већи ‘ајдук. Не беше туча без њега. Жандари не смедоше долазити кући. Врзаше га по игранкама, и то све по тројица. И кад се на игранци појави, у земљу гледају. А Добривоје личит, пара му нема надалеко. Раскрупњао се, црни брчиhи, танак у струку к’о девојка. И облеташе девојке. Сиротиња јесмо, ал’ девојке то не бренују. И сиротињске и газдинске, богами!
Добривоје никад слабије није дир’о. Увек је глед’о да заштити. И волеше га сви у селу. Мог Миливоја на крилу држи. И води га свуд са собом. И слаткише му са вашара доноси. Сећам се, разболе се Миливоје, заушнице им’о. То смо с гасом лечили. Узмеш из лампе гас, намажеш, и дете брзо прође. Уш’о Добривоје у собу, узе га на крило, и дао му пиштољ у руке. Дете к’о дете, мило му што опасну ствар у рукама држи. Добривоје му руку придржава и пљас у врата. Реко’: ,,Немој Добривоје да штетиш врата!“ Каже: ,,Нека, дете воли, чичин јунак, видиш да ни трепнуо није“.
Вол’о је Добривоје, осим деце, и голубове. Више куће голубарник им’о, знао је васцели дан у њему седети и мазити ‘тичурине. А голубови серу ли серу. Сву нам стреју засраше. К’о сад да га видим: Добривоје, леп ко упис, турио руку на очи и гледа у небо. А, онако на сунцу. још већи и лепши. Он није био Радованов, ал’ к’о да је Бог тако ‘тео, на њега је више личио од мене и сестре. Можда сам га зато толико и вол’о. А од Радовановог ножа се није одвај’о ни кад спава.
Не потраја так’и живот дуго. Таман почели да се кућимо, ја и Добривоје радимо, а Зорка и Смиљка к’о сестре, кућу воде и децу чувају. И бољирамо, види се. Стоке запатили више него Радован и Јефта заједно. Нисмо још домаћини, ал’ смо близу. И коња купили. Ја за Београд терам ракију, враћам кукуруз. Поче се и у нашој кvhи бели ‘леб јести. Помало и свирам на свадбама. Добривоје коље убојнице по селу; млого је вол’о те касапске послове. Ал’ не лези враже, дође и томе крај… Тако је то у животу, пењеш се донекле, па онда крене низбрдо. А таман сам мислијо Добривоја да женим. Им’о девојку, јашта! Из добре кyћe, y Аранђеловцу школу свршила. Домаћица, надалеко вредна у кући и у пољу. И лепа! Нашли се Јана и мој Добривоје. Бог лепо са лепим спари. Ал’ ђаво све поквари. Негде с јесени, пред сам рат, добије Јана сушицу. Мало болова и умре. Са’ранише Јану. Ожали је цело село. Мој се Добривоје разболе. Разболе се у души. И то никад не одболева. Каже: ,,Бато“, тако ме увек звао, ,,рачунај да сам и ја умро!“ Џa6a приче, видим утехе нема. Ал’ рачунам, време, стари крвник, учиниће своје. Заборавиће и он Јану. Млад је, здрав, прав; штета је без порода да остане и млад да пропадне.
Тако се забависмо још мало, ал’ и рат поче. И ту мој Добривоје забразди начисто. А био је сав изгубљен због Јане. И би комишање у селу. Кад домаћин обере кукуруз, истовари у двориште, ту се искупи цело село да комишају. А ко доведе и музику, мож’ да очекује цело село на мобу. И пос’о буде брзо свршен. Ту ме поткачи газда Митар. Одем ја с децом, Миодрагом и Миливојем. Видим, Митар са целом фамилијом. Ал’ брига мене. Ја мало комишам, а деца се играју. И неко викну: ,,Дражо, одсвирај нешто!“ Ја устанем, а дика ми мало. Извадим свирaлу из џепа; без ње нигде. И таман да у’ватим ваздук, звизну ме клип кукуруза у чело. Падо’ ја ко проштац. Утом утрну и петролејка. Мркли мрак. Само писка и вриска около. Неко гази по мени, а мени у глави само: ,,’Де су ми деца? Само да с њима ништа не буде.“ И трајаше то по’ сата. Неко донесе лојаницу. Ја нађо’ децу окрвављену и шћућурену у пласту сена. Неко Миливоја докачио, главу му исек’о (ожиљак има и дан данас), Миодраг само уплашен. С децом право кући. И мислим: ,,Газда Митар не заборавља, ал’ што бре децу?!“

 

И даље…

Добривоје полуде. Џаба га смирујем. К’о да на ватру гас сипам. Белокорац за појас, двоцевку у шаке и оде… Мислим, белај ће да направи. И направи. У’вати газда Митровог сина, оног Смиљкиног несуђеног ђувегију, исече му кожни капут на фронцле и натера Митра да дође и клечећи ме моли за синову главу. Ја везе немам! А Добривоје га вез’о и гурн’о у japyгy иза кyћe. Kaд Митар клече, он се смилова и довуче га онако јадног. Гурну га оцу и дрекну: ,,Марш!“ Кад одоше, ја реко’ ваљда ће сад да нас пусте на миру. Ваљда смо ми своју цену платили. Ал’ испаде да смо преплатили, па ђаво дође по разлику. А њему нико дужан не остаје. А камоли ми Михаиловићи.


Рат

Откад убише краљa, тарапана у земљи. Чим мачке нема, мишеви коло воде. Тако и земља без краља. Убрзо пропаде све. Швабе, а ко би други, узеше земљу. У Србији сто војски. А ‘де сто војски има, све заједно не вреде пола луле дуванa. Жандари шпартају селом, а ту још и Љотићеви, Недићеви,  Дражини и још неки партизани, плус Швабе. Па се ти снађи. Ни Бог ти не би рек’о који су прави.
Једно вече дођем са гувна, баш смо свршили један банкет цигле, видим Добривоје у голубарнику. Отворијо врата и пуста једног по једног. Како којег узме, принесе устима, пољуби и зама’не увис. ‘Тица одлети, он мало гледа за њом, и узме другог. Мени ‘ладно око срца. Што год је наумио, добро бити неће. Изиђе напоље и загледа се у мене. Каже: ,,Бато, ја одо’!“ Гледам га, а све знам. Занм да га Равна Гора вуче. Знам да је изабр’о страну. Знам да так’и к’о и мој Добривоје, ма на чијој су страни, не виде крај рата. А јопет, брат ми је. Чини се, волим га више и од они моји’ куждраваца. Кажем: ,,Чувај се!“, а јабука ми у гуши стоји; ни тамо ни вамо. Намигну ми и рече: ,,Чувај кућу и у кући народ, а ја ћy, бато, Србију“. Сузе ми грунуше. Мислим, јеси ти, бато, и крупан и јак, ал’ не можеш ти сам сачувати Србију. Ти сам ‘оћеш, а много је они’ који нeћe! И још рече: ,,Пољуби све у куhи“, и оде. Оде и мој Добривоје, к’о побогу и Радован. То ме толико подсети на Радованов одлазак, да почех y себи да се молим свим свецима да им и крај не буде исти. Ал’ изгледа да Бог нас слабо чује.
Јесте, отиш’о је код Драже. То му некако дође к’о код другог брата. Није смешно, синовац! Ја имам презиме које `Рвати једино немају. Има њи’ и Петровића и Марковића, јер су нам и презимена украли. Али нема Михаиловића. К’о што код нас не може да буде Павелића. Ако је и на ић, Павелића нема. Тако и код њи’ нема, синовац, гарантујем животом, нема Михаиловића. За то дајем главу, ако ти она нешто вреди.

 

И рат…

Време пролази, за Добривоја понешто чујем. Те истак’о се овде, те истак’о се онде. У себи мислим, не истичи се мој Добривоје, код Срба чија глава штрчи, њу и скрате. Ал’ брат сам, па се и надам. По селу разне војске пролазе. Ко замркне, тај не осване. Не мож’ да им у’ватиш часног крста. Мене не дирају. Једина мушка глава у кући, а ни војску нисам служијо. Ал’ имање пропада. Рат чини своје. За оне Недићеве паре не вреди ни радити. Не вреде ништа. Боље онда џабе куhи да седим.
Негде у пролеће четр’ес’ и треће, бану мој Добривоје на капију. Ја се баш спрем’о теле да кољем. Немам ‘ране да га ‘раним, а чељад гладна. Одавно белог ‘леба нема. И жутог је мало. Јесте, синовац, проја. Тако се и онда звала. Добривоје, шарац у руци, реденици преко рамена, шајкача са белим орлом. Разраст’о се још више, браду пустио. И личит! Чини се никад лепши није био. За њим још двојица брадоња. Не позанајем и’. С капије рашири руке: ,,Бато!!!“ Стеже ми рамена, умaл’ не попрскаше. Мени сузе пођоше. Увек сам бијо лак на сузама. Седоше у авлију, а ова двојица га зову војводом. Каже, Дража лично му дао чин војводе. Мени пуно срце. Жена ми и сестра послују и послужују, а деца трче око ногу. Живорад, Јела и Слободан први пут видеше чичу. Добривоје турио Миливоја на крило, а остале око себе, па им прича и мази и’. Пита ме: ,,Бато, јел ти нешто кољеш?“ Ја рече: ,,’Оћy теле да закољем, нема се ‘ране више“. Каже: ,,Бато, нека, ја ћy, пa ти знаш ко је најбољи касап био. ‘Ваког није било од Врбице до Тополе!“. Мени мило што Добривоје за кућанске ствари интересује. А поштено, мрско ми било да кољем живинче. Јес’ да је тако Бог рек’о, али ја то нисам вол’о. И Добривоје добро дође.

 

Теле

Обалисмо ми теле, Добривоје му клече за врат и извади нож. Кама! Пресече ме одједаред. Кама беше крвава. Ја пусти’ теле, оно поче да се отима, ал’ не може побећи. Обави то Добривоје часком и без моје помоћи. Насмејан, обриса нож и окрете се према мени. Кад ме погледа у очи, нестаде му осмеја. У’ватих га за рамена и гледах му у очи: ,,Бато, да ми кажеш, да ли си клао?! Молим те Богом, реци ми истину!“, готово сам га преклињао. ,,Ма јок“, одма’ну главом, ,,дав’о сам нож колеги! Нисам, бато, па ти ме знаш“. Ја климну’ главом, ал’ му први пут нисам веровао. Тад први пут виде’ да мој Добривоје има крви у очима.
Забависмо се неки дан, и они се кретоше да иду. Ја их отпрати’ до Винче. Не лези враже, кад избисмо на пут за Рудник, натрапасмо на чету партизана. Запуцаше они одма’, ја леже у канал. Добривоје скиде шарац и узврати. Bpyћe олово лети на све стране. Ја погледа’, а ова двојица Добривојева већ замичу иза таборишта. Е, мој брате, с ким ти ратујеш и коме си војвода. Ја’, кад устаде Добривоје. Из стојећег става поче да коси партизане. И, Боже мили, један човек растури чету партизана. Много пута сам касније мислијо, да он изабра праву страну, сад би ђенерал био. И народни херој. Ал’ не даде се. А ко зна да л’ је и то била права страна. Добривоје ми стеже руку и показа према кући. И оде на своју страну. Ја се врати’ кући . И задуго се више не видесмо.

Посета

Негде крајем четр’ес’ и четврте, залупа неко ноћу на моја врата. Питам ко је, он виче: ,,Отварај!“ Шта ћу, отворим. А и глас ми беше познат. Кад оно, један од оне двојице што је био са Добривојем. Каже: ,,Устај, мобилизација!“ Да ми се није ишло, и није. Реко’: ,,Ти ме, бре, знаш, как’а мобилизација, Добривоје Михаиловић је мој брат, војвода Добривоје“.  ,,Баш зато, сад је задње време дошло да се отаџбина брани. Мораш и ти. Баш зато да помоrнеш брату. Доста си ладов’о“. Мислим се, Добривоје за ово и не зна. Чим чује, вратиће ме кући. Ал’ не лези враже, Добривоје ме и не погледа. У лоrору сви брадати, намргођени. Добривоје чини се најцрњи. У пролазу ми рече: ,,Бато, мораш и ти, задње је време дошло“. Помири се ја. Јебига, нек иде куд иде. Бар смо заједно. Не к’о поједини: један брат у партизанима, један у четницима. Бар смо на истој страни, па се надам да ће нам и гробови бити заједно.
Четниковање

Добривоје с осталим војводама седи, ја са обичним. Ретко ми прилази. Ови моји шапућу: ,,Лaкo је њему, Добривоје му је брат. Све је ово санћим. Замазују нам Михаиловићи очи“. А не рекох ти, и Добривоје беше Михаиловиh. Не ‘теде Јефтино презиме, него узе мајчино, то јес’ Радованово. А чини се, и рат се ломи. Ојачали и они партизани, четници јаки и они.
Уфате једног дана партизана жива. Гледам га, млад, леп. Дође ми жао. Знам да ћe глава да му лети часком. Виђ’о сам то у четницима, брале. Ни партизани нису били бољи, ма шта сад причали. Ови кажу брале, па обале; они друже, па опруже. А Срба све мање. Шта ће нама Швабе? Mи та посла сами свршимо. Они се измакну и гледе како брат братy главу скида. Tуpe мене да чувам овог партизана. Измакли нас испод шуме, а они горе већају. Заседа преки суд. А пресуда се већ зна.

Моли ме човек

Младић, а већ човек, прича. И каже да се зове Душан, а презива Петровић. Зову га Шане. То ово његови црвени, што у Бога не верују. Каже: ,,Пусти ме, брате. Пусти ме, заклаће ме. Пусти ме, па сачекај мало. И онда пуцај, вичи! Вичи: побеже банда! Држ’те га, браћо! Одужићу се, брате. Кад ово прође, ако ми надвладамо, јави се у Београд. Не сме длака с главе да ти фали. Тако ми Бог помогао!“ Чудо ми, ти се брате црвени сећаш Бога. За вас Бога нема. Ал’, кад је густо, онда помози Боже! Ал’ и ти си Србин и то нам је одлика. Кад задњи вакат дође, а никог нема близу, онда помози Боже. И тад је обично касно. Бог се зове кад му је време. Кад ти је лепо. Мислим се, синовац, ти си за Бога закаснио.
Ал’ жао ми. Млад, леп, паметан. Штета је, штета по Србију, да овак’и млад и паметан човек без главе остане. И пустим га, реко’: ,,Бежи!“ Он потрча пар корака, па застаде. Видим, плаши се да га не стигне куршум у леђа. Дрекнем јаче: ,,Бежи!“ Он даде петама ветар. Опалим неки метак, сачекам мало, па ударим у дреку: ,,Држ’те га, браћо!“ А пуцам уз поток, супротно од места `де Шане побеже.

 

Четнички суд

 

Салетеше четници на све стране. Јури по потоку тамо и`амо. Ал Шана нема. Тражише једно два сата. Како се који враћа, мене стреља погледом. Видим пој’о би ме, ал’ не сме од Добривоја. Врати се и војвода Младеновачки. Он беше главни међ’ војводама. Мислим да раније беше поп. Јебало мајку, кога је он причестио. Крв воли више од деце. А може л’ нормалан човек да воли шта више од деце? Каже он: ,,Дражо, сад си најеб’о к’о жути. Знаш ли кол’ко нам је твој род важан био? Боље да си твоју главу изгубио, него његову“. Ћутим ја. А и шта би рек’о? Ако је так’а судбина да без главе останем, ја ту не могу ништа. Жао ми је оне деце кући. Aл’, зар је мало деце сирочића остало у овом рату?
Седоше све војводе за астал – мени суде! Мој Добривоје међу њима. Смрк’о се и ћути. Дође ми га жао. Не секирај се, мој Добривоје, да је ова глава нешто вредела, не би тако лако одлетела. Ћути и живи и чувај се! Читају мени пресуду: ,,Смрт, клањем!“ Мени дошло свеједно. Кажу: ,,Дражо, потпиши пресуду!“ Приђем асталу, лизнем оловку и потпишем се. Ал’ к’о за свадбу позив да примам, а не за клање. Не задркта ми рука уопште. Нареди војвода Младеновачки двојици да ме воде у шумицу. Они ми приђоше, у’ватише ме под мишке и поведоше.
Ал’ устаде мој Добривоје. Дрекну из свег гласа: ,,Стој!!!“ Укипише се сви у месту. И мене изненади. Мислим се, Добривоје, не прави глупости, нека је моја; чувај своју главу“. Скиде шарац и репетира га. Звук затварача поплаши и ‘тице на грани. Људе около скамени. Каже Добривоје: ,,Он војску није служијо, у ратне ствари се не разуме, нисте му требали давати заробљеника да чува. Ал’ ако сте већ решили да га кољете, знајте да ћете то моћи само кад ја будем мртав. А ја се кунем Богом и отаџбином, шездесет вас је мојих. Моја глава нека буде шездесет прва. Па га онда кољите!“ Тајац! А Добривоје страшан. Брадата ала од човека, крвавих очију, са шарцем у рукама, стреља погледом све редом. Сви сагли главе. Проговори Младеновачки: ,,Добривоје, батали се ћорава посла. ‘Тели смо само да га уплашимо, а ти с’ватио озбиљно. Heћe њега нико да дира! А ти, Дражо, прпа ти је, а?“ И насмеја се гласно. Остали прихватише к’о по команди. Бруји шума од смеја.

 

Спас

Мени лакну. И одма’ ми се припиша. Реко’ ја: ,,Браћо Срби, доста зајебанције, одо’ ја да пишам“. Земља се провали. Четници се за трбу’ у’ватили. Погледам Добривоја, и њему смешак на лицу титра. Реко’ у себи, ово испаде боље н’о што се нада и што се од Срба очекивати може. И прође то. Мени оста глава, а Добривоју част, ал’ јебеш то кад изгубисмо Србију. Узеше црвени све. Како они кажу, од Вардара до Триглава.

 

Пораз

Пође све наопачке. Партизани овладали, ршум праве. Једну ноћ даде Добривоје мени ‘артију са печатом и рече: ,,Бато, кући! Ако те четници стрефе, покажи ово, ако налетиш на партизане, ти ову ‘артију поједи. Седи кући, чувај чељад и чекај судбину. Мене заборави! Немој баш начисто, ал’ ме не помињи пред људима“.

 

Крах

Кренем ја кроз шуму, ал’ овако смотаног, уфати мене наша стража. И фала јој Богу, прогутам ја ону ‘артију што ми Добривоје даде. Да је нађоше, оде глава и мен’ и Добривоју. Ујутру, опет збрка. Веле, Добривојев брат Дража ‘теде опет да noбeгнe. Да нас изда све. И опет уста’ Добривоје. Каже: ,,Докле ћe вама, бандо, да се причињавају издајници у Михаиловићима? Јесам ја бар доказ’о ко смо и шта смо? Може л’, бре, мој брат с миром нoћy на пишање да иде? Је л’, војводо?“ И гледа Младеновачког. Овај црн к’о орлушина, трља браду и мисли. Тешке га мисли море. Да л’ најбољег војводу да нападне ил’ да гаси ватру? Утом патрола доведе заробљеног партизана. Одрпан, крвав, поцепан. Жао ми човека. Погледам боље, кад оно, благи Боже, син оног газда Митра, што ‘тедоше Смиљку за њега удати. Одузеше ми се ноге и мозак. Вол’о га баш нисам, ал’ заједно одрастосмо, заједно се клиса играли, зазебе ме душа опасно. Младеновачки преломи: ,,Добривоје, твој брат је светиња због твоји’ заслуга. Нека га сад, нек закоље овог црвеног, па смо квит“.
Ја се следи’. ‘Де hy клати човека, кад ни пиле вол’о нисам? Посебно комшију. Утом обалише Митровог сина, двојица му на рукама клече. Мени неко гурну каму у руке. Видим ја своју пропас’. Пре би се сам заклао него њега да дирнем. А ако ја нећу, оде његова глава, оде моја. А богами и Добривојева. Клечим ја над њим, у руци ми онај нож. Његове очи избуљене, а ја тонем негде, и не могу доћи себи. Утом скочи мој Добривоје, оте ми нож из руке и запара по врату Митровог сина. Црвена штрафта поче да се шири. Постаде прво бела, а онда шикну крв. Ја падох на страну и обезнаних се. У глави туче мисао, Добривоје га закла к’о двиску. И обузе ме црнина. Добривоје устаде, обриса нож о мртвачеву кошуљу и крвавим очима погледа Младеновачког: ,,Војводо, ниси ваљда ‘тео мен’ да узмеш то задовољство?“ Узмаче овај, пребледео. ,,Нисам Добривоје, далеко било. Добро је испало. Баш сам тако ‘тео“. Прође то.

 

После

Ја с Добривојем не проговарам. Дош’о ми некако туђ. Није то онај мој млађи брат. Једном, усред неке битке, гурну ме Добривоје у неку јаругу и дрекну: ,,Беж’ кући!“ Ја га послуша’. Брзо стиго’ кући. Мислим у себи, а жена и сестра ме обилазе к’о кугу. Деца се не чују да су жива. Мислим, моја је глава мала да с’вати ову нашу пропас’. Немам ја толико сурутке у глави да с’ватим све ово, ко ће бре да с’вати и црвене и црне, и Добривоја и Младеновачког. ‘Начи глуп сам и најбоље је да ћутим. Ал’ како год заспим, у сну ми Добривоје како превлачи ножем по гуши газда Митровог сина. Чим крв шикне, ја се будим. Не могу црвено да поднесем ни кад сам будан, али јебига, партизани победили и њима је боја црвена. ‘Тео, не’тео, и ја испаштам.
Седим ја кући, низашта се не при’ватам. Пресла пала, стока иде ‘де она ‘oћe. Ko да мисли о стоци у ова луда времена? Жена и сестра обилазе на прстима око мене. Деца се играју, ал’ све полако. Мислим, бре, и деца разумеју луда времена и лудог оца. А ја не разумем рођеног брата. Добривоје, шта ће ти крв? Шта ти је она требала? Ал ти к’о да си био за то одређен. Па најбољи си касап у селу био. А крв је слична: свињска ил’ људска! И кажу да је слана. И да се тражи још. Да је никада није доста оном ко је једном окуси. То на добро не мож’ да изађе. Добривоје, брате, ‘де су нам крајеви? И мој и твој? И има л’ ово лудило краја? Да л’ је ово Радован повук’о ногу? Да л’ нас је он окрен’о низбрдо? Кофа увек пада на дно бунара, а онда иде нагоре. Добривоје, ‘де је наше дно бунара? Ваљда постоји, јер сваки бунар има дно.

 

Ново време

По селима свуд партизанска власт. Они надвладали. Ујутру поређани мртви четници пред месном канцеларијом. Свако јутро нови. Четници разбијени. У расулу. Од Добривоја ни трага ни гласа. Газда Митар, политички комесар. Још не зна шта му је са сином било. Како је сгиг’о у село, прво му је било да мене у’апси. Зима. Снег до појаса. Мени партизани изули чизме и ја бос газим по снегу. Терају ме кроз цело село. Да сви сељаци виде народног издајника. Промрзле мени ноге скроз. Док сам сед’о код писара у месној канцеларији, онако бос и поцепан, зазвони телефон. Писар прича са неким и стоји мирно. Зарвши он причу, а још се тресе. Реко: ,,Брате, која ти је невоља, кад се тресеш к’о да те је тролетница у’ватила?“ Он дрекну: ,,Ћут’, бре, четник, зове друг Шане из Београда. Шта ти знаш ко је друг Шане? Бандо!“ Проради мене кликер. Реко: ,,Кад се опет јави друг Шане, ти реци да овде мучиш Дражу, који му је главу једном спасијо. Тако бре!“
Чим се Шане јави поново, писар му ово пренесе. Одма’, у ставу мирно, гурну ми слушалицу. Реко’: ,,Шане, брате, ако си ти, зар ми овако враћаш? Ако, нека ти је Богом просто!“, одмако’ се ја од телефона. Слуша писар на слушалицу и само понавља: ,,Разумем и разумем!“ А писар је од мене млађи сигурно петнаест година. Мислим се, шта ти разумеш, кад је толико старији од тебе, не разумем ништа!

Повратак

Пyстe мене. И ту газда Митар није мог’о ништа. Још наредио Шане да ми дају сукна и коња да се вратим кући. Санћим за изгубљено време и муке које сам претрпео. Од тад ми партизани не смеше ништа, иако сам Добривојев брат. Пролази време, ја од Добривоја немам гласа. Не знам да л’ је жив ил’ мртав. Једну ноћ, олуја је била, бану неко на моја врата. Ја отвори’, јер ме је срце вукло; а оно Добривоје, мокар, крвав и поцепан. К’о, Боже ме ‘прости, некад давно, газда Митров син. Узмем ја брата и сакријем га у подрум, у једну велику кацу.

И касније

Пролази време. Шана за себе могу да молим, ал’ за Добривоја никако. Његове су руке крваве до лаката. Још призн’о он мени кога је све из нашег села закл’о. А није мор’о! ‘Тело му се тако. Видим, њему нема спаса. Прође једно осам месеци откад кријем брата. Наша ти се Зорка заречила у Тополу. ‘Oћe да се уда. Вала и вакат је. Не лези враже, отац ђувегије, познати шнајдер, партизанима у рату униформе шио; сад ‘oћe велику свадбу да прави, да бар мало спере љагу са снајине фамилије.

Свадба

И би свадба! Црна свадба! У мом дворишту се вије коло. А Добривоје је вол’о коло више од голубова. У поноћ, кад сви бејаху пијани, изађе Добривоје из каце, и онако блед, у’вати се у свадбено коло своје сестре. Људи претрнуше. Сви га познаше. Не би дуго, стиже патрола Озне, на челу са газда Митром.
Сваком своје

И џабa је Добривоје молио Митра да му дозволи само коло да заврши. Изгледа, Митар је све знао. Оста пуста Зоркина свадба.

Казна

Газда Митар је Добривоја, са везаним рукама на леђима, одвео на мост у Аранђеловцу, и са осам метака из пиштоља, убио. Шутнуо га је из чезе у поток и отишао. Нисмо смели да га узмемо. После недељу дана сам на свој ризик и потајно се уздајући y Шанета, уз’о брата и са’ранио га к’о човека. Нико ме није дир’о. Прошло је од тад четрдесет пет година. Не волим црвене, а ни они мене.
Епилог

 

Имам ли жеља? Имам, синовац! Ал’ нeћy да и’ кажем гласно. Вол’о би да неко од моји’ потомака добије Радованово име. И да од тог Радована нама пође набоље. Рачунам, од Радована нам је кренуло низбрдо, па сад јопет треба Радован да нам крене на боље. Имам много праунучади, ал’ још ни један није Радован. Ваљда ћe то Бог да одреди. Ја нeћy да утичем. Ваљда и немам право.

Написао:
Михаиловић Д.

 

loading...