Аранђеловац као Аранђеловац

После четири године рада у Русији, уговор ми је истекао. Веровали или не, пуне четири године у далекој Русији, без иједног дана одсуства са посла и доласка у Србију бар на недељу дана . Отишао сам са двадесет четири године, враћам се са двадесет осам.

Када сам потписао уговор на четири године, потписао сам га расположен и срећан, жељан промене и неких нових искустава, жељан неке веће плате од оне које ми рад у Аранђеловцу може пружити. Аранђеловац ме је гушио, излуђивао. У Аранђеловцу сам се родио, одрастао, сазревао, заљубљивао се, излазио, остављао, био остављан. Проводио дане и ноћи у парку, ”блејао” на тргу, седео у Којекуде, шетао главном улицом од трга до Жућиног паркића и назад у недоглед.

Ишао у техничку школу, као клинац јео сладолед у Зеленој јабуци, излазио у Тахити, све оно што један Аранђеловчанин у животу скоро па мора да прође. Сви Аранђеловчани добро познају осећај оне наше ”аранђеловачке монотоније”, сваки дан скоро исти, сваки викенд скоро исти, исти људи, исте приче. Комбинација града који гуши са беспарицом резултирала је одласком у Русију.

Имао сам среће да добијем посао баш у Москви, па сам први месец у Русији био одушевљен, радио осам сати дневно, имао слободну недељу, па ми је и остајало довољно времена да осетим прави живот и видим нешто Русије ван посла. И то је било то. Врло брзо сам схватио да широке московске улице, сјај и раскош великог града, никада неће моћи да замене мој Аранђеловац. Аранђеловац може често да буде досадан, али је наш град. Сви се знамо, свако има неку своју екипу, неки свој положај у некој нашој, назови, хијерархији.

У туђем граду и туђој земљи си само још један пијун који је некако доспео на погрешну шаховску таблу. На све то, новац који сам у Москви зарађивао, за живот у Аранђеловцу био је велики новац, за живот у Москви био је смешан, раван аранђеловачкој просечној плати и ценама у нашој Фортуни. Врло брзо сам схватио све то, а потписао уговор на четири године. Четири године робије, са Русима, Украјинцима, Чеченима, у сваком тренутку са брдом људи, а у принципу сам.

У једном тренутку, негде на половини времена које сам тамо провео, почео је да ми недостаје и вашар у Аранђеловцу. Догађај који сам највише у животу мрзео, кад се околна села сјате у ”поток”, затворе улицу, тероришу музиком, бабе те ударају гарнишлама које су пазариле, редовно те опеку цигаром у гужви и све остале чари вашара, које Аранђеловчани добро познају. Верујте ми, сад знам да не бих мењао наш вашар за све рубље света.

Сви они људи које сам у Аранђеловцу мрзео, у Москви су ми одједном постали драги и блиски, недостајали су ми. Када сам се вратио, док сам са аеродрома ишао колима ка Аранђеловцу, био сам убеђен да се све променило и да више ништа није исто, ухватила ме је стравична трема. Трема ме је држала све до оног тренутка док нисам почео да се спуштам низ Баљковицу.

Спушташ се ка граду, и пред тобом се све јасније оцртава Аранђеловац. Верујте ми, најлепши поглед на свету. Прва ствар коју сам урадио кад сам стигао, прошетао сам кроз главну улицу и парк. Све исто као кад сам отишао. Пекара, кладионица, кафић. Пуне баште, позната лица.

Сви насмејани, јављају се једни другима. Буквално сам желео да изгрлим све људе које сам успут срео. Кад Аранђеловац почне да вас гуши, склоните се на недељу дана у село, посетите другара у другом граду, уплатите неко путовање.

Путујте, пробајте да радите све што желите, али никад не обавезујте себе на живот у другом граду. Биће вам тешко без Аранђеловца.

Ђ.М.

loading...