ДУШАН ОПАЧИЋ – КО СЕ ПЛАШИ ЈАЧАЊА ДЕСНИЦЕ У ЕВРОПИ?

 

Многи се код нас у Србији данас питају да ли уопште постоје левица и десница на политичком спектру. У теорији да , постоје оба пола, ту је чак и центар за који се често питамо чему служи. У пракси, и у свакодневном животу, приметићемо да влада општи хаос када поставимо питање са почетка текста. Програми политичких партија једно кажу, док се представници тих програма понашају супротно њему, раде нешто сасвим друго, махом на разочарење оних који су дали глас ономе што је понуђено. Овде не говоримо о моралу и принципима у политици, већ о ономе шта се око нас дешава и шта је данас актуелно.

Пише: Душан Опачић

Последњих петнаестак година читамо о изборним изненађењима „екстремних“ десничарских партија и покрета у земљама Европске уније. То „екстремно“ је пришивено из пера уредника српских мејнстрим медија. Они који озбиљније прате шта се дешава око нас, и мало даље, добро знају да су српски медији углавном преносили дезинформације и лажи када је у питању јачање популарности аутентичних десних снага у земљама Европе. Што је интересантно, ретко ко је постављао јавно питање шта су последице или узроци јачања деснице у Европи и у свету. Каква је то десница? Шта народи тих земаља налазе и виде у њима, кад из године у годину „изненађују“ изборним резултатима.  Савремена левица (читај социјалдемократија), је доживела пораз и клинички је мртва. Јако дуго је у служби крупног капитала. Сви водећи синдикати у земљама ЕУ су били везани за социјалдемократске партије. У неким земљама директно а негде индиректно. Гласачка машинерејија се углавном тражила из редова чланства синдиката. Партије би те гласове компезовале наводном борбом за побољшање положаја радника, обећањима да ће утицати на промене закона у корист и заштиту обичног грађанина, са наглашеном причом о социјали, школству, здравству, људским правима итд. Године су пролазиле, ништа од тога. Социјалдемократе су се смењивале на власти са конзервативцима, негде владали са њима у коалицији, док су грађани ЕУ све теже и теже састављали крај са крајем. У пракси, разлика између европских социјалдемократа и конзервативаца не постоји, у земљама владају олигархијске мањине на рачун и штету већине грађана, центар им је Брисел окован бирократским ланцима, национални идентитети погубљени и покривени плавом заставом ЕУ, општепознате трговинске творевине без политичке интеграције. Народи држава чланица ЕУ распоређени су у редовима када су у питању права и општи интереси. Ово су само неки од разлога буђења евроскептицизма и идеја све више партија и покрета широм Европе, да се напусти та творевина под називом ЕУ, која је само наносила штете државама чланица и њиховим народима. Ако пођемо од тога да данашње социјалдемократе и конзервативци не припадају аутентичној левици ни десници, отвара простор за стварање аутентичне деснице и радикалне левице (неуспели покушај СИРИЗЕ у Грчкој). Додуше, то све није настало данас, постоји већ одавно, али долази време у коме ће десница тек доћи до изражаја.

ЈАЧАЊЕ ЕВРОПСКЕ ДЕСНИЦЕ И МИ

Колико видим, већ дуго код нас постоји неки страх од јачања деснице у Европи . Пришивају им се уобичајни термини „екстремисти“, „фашисти“ и шта већ не. Међутим, ствари стоје овако. Данашња аутентична десница у Европи делује у складу са реалношћу и посвећена је човеку. Та десница нема претензије на туђе територије (не рачунам у ту групу партије са Балкана), није оптерећена уласцима у ратове, поробљавањем других држава и народа. Та десница је преузела позитивна искуства социјализма када су у питању социјална правда, заштита и права радника, решавање питања незапослености итд. Та десница покушава да очува идентитет народа и државе коме припада, да не говорим о економији, јаком малом предузетништву као кичми нормалне државе, очувању и афирмисању културних вредности.
Да упростим, данашња десница у Европи покушава да очисти своје двориште и даље од својих капија не гледа. И ту нема никакве опасности по нас. Земље ЕУ имају проблема са својим центром, Бриселом, емигрантима који се нису прихватили вредности и законе домаћина, тероризмом, законима који директно угрожавају њихове грађане. И Слободари у Аустрији и Национални Фронт у Француској као и многи други никада ни на који начин нису угрожавали интересе Србије и српског народа, те у складу са тим нема места страху од њиховог постојања, деловања и јачања. То су снаге које поштују међународно право, не смемо заборавити да смо управо од такве деснице која је данас ојачала имали пуну подршку у турбулентним деведесетим, када смо били изложени разним видовима агресија, од економског исцрпљивања санкцијама до убистава и черечења земље од стране њихових влада. Тај страх и ту фаму код нас, о изборним „изненађењима екстремиста“ по Европи, шире очајни и хистерични либерали из круга двојке, који су били и остали у служби свих оних који су убијали и уништавали Србију. На њихову велику жалост, равнотежа у међународној политици се радикално мења, те за њих једноставно има све мање посла а њихов ангажман је постао безвредан. Ја лично не видим ни један разлог за страх од јачања снага које неће угрожавати ни малтретирати наш народ ни нашу земљу.

loading...