ВУЧИЋЕВА ПОБЕДА, ПРОТЕСТИ И МИ…

 

Прошли су председнички избори, исход нам је познат, иако смо, мање више, унапред знали какав ће резултат бити на крају. Помињао се и други круг а од њега ништа. Претпостављам да у таборима свих председничких кандидата уз славље, разочарење и бес, влада велики умор, због прљаве кампање, уложеног труда и ентузијазма.

Пише: Душан Опачић

Овде говорим о нама, обичним људима а не лидерима, мада на изборе нисам излазио дуги низ година, па ни на ове, али опет капирам активисте који су били ангажовани у свим таборима. Дакле, избори су прошли, Вучић је победио, убедљиво по прелиминарним (већ можда и званичним) резултатима. Кренули су протести, колико видим, махом су учесници или бар већина њих јако млади људи. Као родитељ, био бих монструм када бих осудио те младе људе због тога што јавно изражавају свој став. Да се не лажемо, нису та деца ни сорошевци, ни битанге, ни државни непријатељи, нису криви ама баш ни за шта. Лично мислим, када се излази на улицу, деца би требало да буду на сигурном у кући а родитељи да буду ти који би протестом изразили став, у интересу будућности њихове деце. Међутим, знам неке родитеље који позивају туђу децу на улице, са веома радикалним паролама, док њихова деца седе по кафићима, на местима где уживају у наслеђу и благодетима, којима пуца она ствар не само за Србију него и за планету на којој живимо. Са друге стране, знам неке родитеље који протестују у име своје деце, а у минулом периоду променили су безброј политичких странака како би ушићарили нешто, па након што су издували ред је да на протесту изразе своје незадовољство. Од очаја не бирају средства, углавном окићена моралом и поштењем. Има и она трећа категорија, најгора, то су људи који немају децу а позивају туђу да изађу на улице у име нечега што је уско повезано само са њиховим џепом и интересима. Ово последње се односи већином на лихварски круг двојке, другосрбијанце и директне послушнике страних моћника. Био сам сарадник многих листова и портала у последњих 20 година, што из земље, што из расејања. Од краја 2008. године, од пуча у Српској радикалној странци и настанка напредњака написао сам доста критичких текстова на њихов рачун. Никада нисам гласао за њих, нити ћу. Политика коју воде и пут Србије какав они виде не уклапа се у моје идеје, у моја схватања, кућно васпитање и, да не набрајам друго. Међутим, не могу баш са свима против тог Вучића. Са Јанковићем? Са Јеленом Милић? Са пријатељима НАТО, против кога сам се као припадник регуларних снага ВЈ борио 1999. године? Са Срђом Поповићем и петооктобарским „херојима“, који су анархију са улица пренели у институције? Е, нећу са таквима против Вучића.
Мислим да је крајње време да се погледамо у огледало и упитамо шта желимо. Ја за своје неуспехе у животу никада нисам кривио ни Милошевића, ни Ђинђића, ни Коштуницу, ни Тадића, па ни Вучића. Противник сам скоро свих наведених овог последњег поготово . Од државе никада ништа нисам добио, али нисам ни тражио, полазећи од тога да ни најидеалнија држава на свету, када се подвуче црта, на крају неће испасти фер према својим грађанима. То је пракса и реалност, ако пођемо од дефиниције да је држава класичан апарат принуде. То говорим као лаик, не као правник. Међу данашњом генерацијом политичара, што из власти што из опозиције, имам неколицину пријатеља и много познаника. Након овог текста, нека бар један од њих каже да ли сам им икада нешто тражио, нека се бар један јави коме сам остао дужан пиће или вечеру. Овде није реч о моралу, већ о слободи. Индивидуална слобода је веома скупа, исто као и национална слобода. И то када укапираш, онда ти није ништа тешко. Своју слободу плаћам скупо, одрекао сам се многих бенефита, не бавим се послом који највише волим, већ рмбам као идиот да бих платио рачуне, или читај слободу. Шта? Нисам ли могао да се запослим у неком мејнстрим медију, и да лижем буљу неком интелектуалном недоношчету за 200 евра месечно и нешто привилегија у овом трулом друштву? Мислим да мало више вредим од тога. Али, исто тако нећу да ми егзистенцијална питања решавају Сорош и НАТО протагонисти. Бог ми је дао две здраве руке и ноге, и нешто мозга да се изборим за личну слободу и погледам комшију у очи.
У последњем ауторском тексту критички сам се осврнуо на Белог Прелетачевића. Признајем да је текст ишао на руку свим осталим кандидатима. Признајем и да сам бојкотовао изборе. И даље стојим иза сваке речи коју сам написао у тексту, али сада ипак одајем признање делији из Младеновца који се оградио од протеста, апелујући на младе генерације да не дозволе да буду манипулисане и коришћене у интересу странаца и оних који Србију виде као колонију.
Ништа није вечно, ни ми, ни актуелна власт. Када се бориш против неке власти. у име оног што верујеш да је у интересу народа и државе, једино решење су нови некомпромитовани људи, обични грађани, који ће се бескомпромисно борити за националну слободу и државу социјалне правде, они људи који ће то радити чисте савести и са миром у глави јер не дугују ништа политичким структурама.
Када оствариш индивидуалну слободу, која је, признајем, јако тешка, онда можеш да кренеш у борбу за националну слободу.

loading...