БЕЛИ ПЕСНИК И РАТНИК – СЕРГЕЈ БАХТЕЈЕВ (1879-1954)

Аутор: Душан Опачић

О Сергеју Бахтејеву, познатом као „бели“ песник , једнoм од највећих књижевних имена руске емиграције јако мало се писало на нашим просторима, иако је добар низ година као емигрант живео у Краљевини Југославији а много стихова написао током живота у Котору, Новом Саду и Футогу.
Сергеј Бахтејев рођен је 20. априла 1879.године у граду Липовка, који је током царске Русије припадао покрајини Орел. Био је велики руски песник и драмски писац. Током руског грађанског рата (1917-1922) сврстао се на страну противника бољшевизма као белогардејски официр и убеђени монархиста. Емигрирао је у првом таласу противника бољшевизма, умире у Ници (Француска) 4.маја 1954. године.
Песник Бахтејев потиче из старе руске племићке породице, о којој писани трагови постоје још из 1571. године. Рођен је на породичном имању у граду Липовка у покрајини Орел (данас Задонск, део Липетског региона). Имао је три сестре, које су још као девојке отишле на царски двор и радиле у служби императорке Александре Фјодоровне и млађег брата Алексеја Сергејевича.
Отац (Сергеј старији) је једно време радио као главни окружни судија, био је вођа племства Елетски, члан крунског савета царске породице Романов и члан државног већа. Сергеј Бахтејев (старији) остаће упамћен као писац и творац многих закона и правних аката који се односе на банкарство, царину и шпедицију. Био је први коме је пошло за руком да уведе ред на Дону, који у том периоду имао много проблема са шверцом и сивом економијом.
Војну школу у Санкт Петерсбургу завшава 1903. године. Интересантно је напоменути да су се на овом истом престижном војном лицеју школовали и српски принчеви Ђорђе и Александар Први Карађорђевић, који су ту боравили све до повратка у Србију и доласка оца Петра Првог Карађорђевића на српски престо. Током студија, Бахтејев објављује прву збирку песама, коју је посветио императорки Александри Фјодорoвној, а приход од проданих књига је ишао у хуманитарне сврхе, махом за сиромашне. По завршетку студија, ступа у службу као млади коњички официр на двору Романових.
Као официр и учесник Првог светског рата бива два пута рањен, једном у главу и једном у груди, те је часно отпуштен из војне службе. Враћа се на своје имање у Липовки, и тамо наставља са књижевним стваралаштвом, које је резултирало великим бројем патриотских песама. На истом месту дочекује и Октобарску револуцију (1917), и, као лојални монархиста прикључује се у својству добровољца белогардејцима под командом Адмирала Колчака. Пре одласка у Белу гарду, док је још боравио на имању написао је неколико песама посвећених Императору Николају Другом Александровичу Романову и његовој породици, у то време заточеним у Тоболску. Према неким казивањима, песме Сергеја Бахтејева су у форми писма стигле до заточене царске породице. Као белогардејац, ради и као уредник интерних новина Главног штаба руских лојалиста.
Из Русије емигрира новембра 1920. године, преко Крима, и настањује се у Новом Саду (Краљевина Југославија), где издаје неколико збирки песама, од којих су најпознатије „Песме руске туге и суза“, „Два писма“ и „Песме из срца“. Током првих година у изгнанству постаје главни уредник емигрантског листа „Руска застава“, који се штампа и излази у Новом Саду.
Од фебруара 1925. године до краја 1927. године, са братом Алексејом Сергејевичем (1883-1967) ради као стални сарадник у руским емигрантским листовима који су излазили у Краљевини Југославији „Дух и Верност“ и „Руски крст“. У тим новинама Бахтејев обављао је дужност, новинара, уредника, песника и есејисте. Многе текстове је потписивао под псеудонимима „Сергеј Терпигорев“, „хроничар“ и „лојалиста“.
У Футогу, крајем 1927. године, пише једну од најпознатијих поема, посвећену успомени на врховног комаданта руских лојалистичких снага, адмиралу Колчаку, под називом „Колчак – Врховни владар Русије“. То је је било једно од последњих стваралачких активности Бахтејева на тлу Краљевине Југославије. У нашој земљи стекао је славу у свету руске емиграције и ореол „белог песника“, који се раширио диљем Европе и других континената где су живели руски изгнаници.
Одлази у Ницу (Француска) 1929. године, где ће живети све до своје смрти. И у Ници је био веома активан. Објављује четири тома поезије под називом „Света Русија“. Био је једно време и председник народно – црквеног одбора (општине) Руске православне заграничне цркве у Ници и управник црквеног дома „Богородице“ у Ници.
У част императора Николаја Другог, пише поему „Царев крст“, која ће бити рецитована по отварању цркве Александар Невски у Паризу. Био је један од руководилаца руског емигрантског Савеза, присталица Императора Николаја Другог.
Према многим сведочењима, током живота у емиграцији Сергеј Бахтејев је гајио наду да ће се вратити у Русију и није могао никако да прежали свирепо убиство императорске породице. Након изгнанства, цео живот и стваралаштво је посветио части Цара Николаја. Писао је бројне текстове, поеме и есеје о трагедији царске Русије и руског народа, о издаји најближих царевих сарадника, о грађанском рату и нади у васкрсење руске државе. Ни једног тренутка се није поколебао и остао је лојалан заклетви коју је дао још као кадет царског лицеја.
Умире 4. маја 1954. године. Сахрањен је на локалном гробљу руски Кокад. На његовом надгробном споменику пише: Сергеј Сергејевич Бахтејев – Царев песник и официр Беле армије.
Након пропасти СССР и успостављања Руске Федерације, велики број улица у многим градовима понео је име „белог песника“ Сергеја Бахтејева, а објављене су и многе књиге посвећене животу и стваралаштву првог песника руске емиграције.

loading...