ДУШАН ОПАЧИЋ – Егзистенција и председнички избори

Душан Опачић

Када кажемо да је српска политичка сцена у равни сточне пијаце дужи низ година, нећемо рећи ништа ново. О минимуму принципа, идеологији или образу у вештини политике имамо још мање разлога да трошимо речи.
На почетку бих се оградио да је ово моје гласно размишљање искључиво у својству грађанина-посматрача, који би сутра требало да изађе на биралишта и гласа за једног од председничких кандидата, а не став новинара и сарадника појединих редакције.
Ако приђемо предстојећим изборима са претпоставком да ће владајућа коалиција СНС-СПС имати заједничког кандидата, тамо неког “икс-ипсилон” (небитно, сачекаћемо Сретење), да сам на месту тог кандидата, као главног ривала најозбиљније бих схватио Вука Јеремића. Ни у лудилу га, ни за милиметар, не бих потценио. А ево и зашто.
О Вуку Јеремићу можемо да мислимо шта год хоћемо, али морамо бити свесни да се ради о веома опасном играчу, човеку који не улази у ове изборе са улице, некоме ко јако добро познаје функционисање институција, администрације и система наше државе. То му омогућава искуство из времена док је био у кабинету председника и на челу МСП. Додуше, по мом суду много вештији је на међународној сцени и у склапању међународних пријатељстава него у унутрашњој политици, те је велико питање како би се снашао у српској бари да којим случајем победи. Мислим да је ово и због тога што „нико није пророк у свом селу“, односно што ми као нација желимо политичаре који нас подсећају на себе саме, а одбацујемо и омаловажамо све оне који ипак успеју а другачији су и различити од нас.
Када је реч о Јеремићу, вреди поменути да се ради о образованом човеку који не престаје да ради на себи. То ни на који начин не можемо да му “одузмемо”. Такође, ради се о некоме ко има много пара, а чијих, то само он са сигурношћу зна. Овде се можда крије и највећа опасност од његове победе, а не у његовој политици или ставовима које износи.
Када су предстојећи избори у питању, Вук Јеремић има ипак више проблема и потешкоћа него предности, а што делимично чини се потире горе наведено. Вук Јеремић нема своју политичку партију због чега је принуђен да тражи подршку других партија које би се окупиле око њега. Како ствари стоје, није добио подршку бивше партије ДС, али га је подржала партија бившег шефа Бориса Тадића, која нема значајан број чланова и озбиљну инфраструктуру. Ипак, на прошлогодишњим парламентарним изборима “угурана” је преко ноћи у парламент, у коалицији са ЛДП и ЛСВ. То је једина регистрована политичка партија која га је подржала.
Кандидатуру Јеремића такође су подржали независни посланици Санда Рашковић Ивић и Дијана Вукомановић. Е, управо ово потире позитивне карактеристике Вука Јеремића које написах горе. Он није себи смео да дозволи да попије кафу са њима а камоли да прихвати њихову подршку и учешће у кампањи. Јер од те подршке имаће више штете него користи. Ни Санда ни Дијана немају упориште у народу и налазе се на маргинама политичког неба Србије. Једино што их држи у политичком животу су посланички мандати које су добиле на леђима партија чији чланови више нису. Санда је најурена из странке чији је председник била, а Дијана је напустила СПС. Иако по закону посланички мандат припада посланику а не странци, ни Санда ни Дијана не би биле посланице да иза њих нису стале странке. Ни једна ни друга немају посебних заслуга које би оправдале њихов данашњи статус народних представника. Да постоји морална одговорност, њих две би вратиле мандате бившим странкама, па нека на следећим изборима на таквим позицијама покажу зашто су биле у праву. Не, овде се ради о политиканству и личним интересима.
Дијана Вукомановић се након напуштања СПС по друштвеним мрежама хвали како је она припремала програм социјалиста на последњем Конгресу партије. Па зашто одступа од сопственог програма, који је тако лепо написала? Можда је званична биографија Дијане Вукомановић импресивна, али њен ангажман у врху СПС једино квалификује њено другарство са лидером Ивицом Дачићем, коме је окренула леђа. О њеној популарности не треба трошити речи а „интелектуализму“ који је донела странци још мање. Иза себе има више саобраћајних прекршаја него скупштинских говора, а остала је упамћена по хистеричним свађама са партијским колегама.
Пише се увелико да ће и Веља Илић подржати кандидата Јеремића. Ако све претходно не уништи Вука, чачански делија ће га сигурно докусурити. Већ месец дана гледамо нападе одбаченог љубавника по медијима. Требало му је баш дуго да отвори своју душу, у глави још у “Коридорима Србије” а у реалности странка му се распада. Имаће са чим пред Вука. Многи ће се сложити да је Велимиру Илићу као политичару истекао рок трајања али, гле чуда, ево поједини медији пишу да је већ министар у најави, кад се сруши Вучић.
Да би Јеремић имао шансе, требало је да окружи бољима од оних на власти, а не њиховим отпацима. Он се окружио нашом мрачном прошлошћу. Када се иде против Вучића, треба бирати са ким се иде на њега. Зашто бих рушио Вучића да бих довео горег од њега, или истог?
Ја не сумњам у интелигенцију Вука Јеремића, па мозгам који су разлози да се окружи политичким вампирима. Банално гледано, као добиће више гласова? Нисам сигуран, поготово не довољно за победу. Зар му није било боље да у све уђе поштено од нуле, па нека му време буде савезник? Новца има довољно, не треба му власт да би обезбедио личну егзистенцију. Али нећу гласати за њега, јер нећу дозволити себи да будем међу онима који би требало да сутра обезбеде сигурну државну егзистенцију националним штеточинама, или у најбољем случају људима који ништа добро нису донели народу а имали су довољно времена да покажу шта знају и могу. При томе ме уопште не занима да ли неко ван граница Србије стоји иза његовог пројекта (странци свакако покушавају да стоје иза сваког пројекта код нас)већ само ко су људи у овом пројекту.
Ако гледамо у будућност, гледајмо ко ће нам обезбедити бољи и квалитетнији живот. Вук Јеремић, нажалост, и уз најбоље намере не може да победи и крене у остваривање онога што говори у кампањи, посебно са таквим људима, са плаштом прошлости којим се огрнуо а који је претежак за његова леђа.
На крају бих само поновио оно са почетка. Пишем ове редове као грађанин-посматрач. Можда се некоме чини да овај текст иде на руку Вучићу и актуелној власти, али то ми није била намера. Ово је текст о Јеремићу. Вучића оцените сами. Видели сте га и чули. Можете да просудите шта је обећао а шта испунио. Јеремића не можете. Можете само да му верујете или не. Ја му не верујем.

Ар Инфо

loading...