ЧИНИ ОВО ДОБРО У СВОМ ЖИВОТУ: Ниси ни свестан колико ће те Бог наградити!

Ово је прича монаха Арсенија Јовановића, из његове нове књиге која чека објављивање, а коју је прочитао на предавању “О Божијем Благослову“ у манастиру Острог.

Моје прве године од када сам дошао да живим у Њујорк, позвале су ме моје две познанице Американке да пођем са њима на снимање једног рекламног спота за један познати модни часопис. Био им је потребан плавокоси младић, вишега раста. На тај начин указала ми се могућност да за пар сати снимања у извесном ноћном клубу  зарадим 50 долара. За ту суму су у то време неки од емиграната сличних мени умели да се помуче и цео дан на неком од тешких послова. Свакако идеја ми се допала и одмах сам пристао, поготову што је све то била забава. Пошто сам се обријао, водећи рачуна да се не посечем, дотерао косу и лепо се обукао, пођох придвече ка западној страни, до 14-те улице Њујорка, која је била позната по неколико веома посећених ноћних клубова. Када сам стигао на заказано место испред самог улаза ограђеног масивним бордо гајтаном, заустави ме и ослови један старији, мршави човек, подбулог лица, необријан и у похабаном мантилу. Пошто погледах у његовом правцу он ми рече:

“Сине, извини, да ли би могао да ми учиниш једну услугу?“

Ја невољно застадох мало даље од њега, навикнут на многобројне просјаке и бескућнике поњујоршким улицама, већ унапред спреман да га избегнем, отворим врата и уђем у клуб. Међутим, нешто ме заустави па га ипак суво питах:

“А коју услугу?“

Он ми на то одговори:

“Ја сам алкохоличар, и данас ми је дан када морам да се напијем. Када то урадим, обично око поноћи паднем негде на улици, и ту преспавам до јутра. Тада ми улични мангупи обавезно испразне све џепове, и не знам колико пута сам до сада морао да вадим нова документа.“

Потом завуче руку испод мантила и, пружајући ми свој новчаник, рече:

“Видим да си добар момак. Хајде, молим те узми овај новчаник па га пошаљи на адресу коју ћеш наћи унутра. Много ћеш ми помоћи на тај начин. Хоћеш ли ми то учинити, сине?“

Пошто га саслушах прва мисао која ми је прошла кроз главу била је: “Иди, човече, с милим Богом, где ћу још да се бакћем са твојим новчаником, да га пакујем, идем у пошту и шаљем га, поред свих мојих њујоршких проблема.“

Али друга мисао ме заустави и рече: “Причекај, овај несрећник ти је ово тако искрено рекао и лепо те замолио, како можеш да га одбијеш?“ Затим, погледавши га мало боље и видевши да то и није обичан клошар и да је био сличних година као мој отац, а и услед сажаљења које ме одједном обузе, питах га:

“Па зар баш морате да урадите то вечерас, господине?“

“Морам синко,“ одговори он, “такав је живот…“

Када то чух, осетих неку болну тугу у срцу после ових речи, узех новчаних и рекох му:

“Добро, господине, не брините, учинићу вам то.“

Овај се тада одмах орасположи и са осмехом ми узврати:

“Хвала ти сине, Бог те благословио!“, и оде својим путем…

И тако сам ја током година скупљао један по један благослов из уста оних најнижих, презрених и одбачених, све док ме ти, Господе, ниси благословио мојим личним покајањем, а касније још много више. Кроз њихове благослове заиста Ти благосиљаш, Боже мој, док су благослови оних других, моћних и силних, благослови бескорисни, земаљски, људски. Скупљам те благослове као банкноте којима искупљујем себе пред Тобом, Господе Боже мој, за сва она неблагословена и грешна дела која сам вољно и невољно чинио, која чиним и која ћу чинити.

СМРТ СВЕТУ

 

loading...