Лето када је Нил Јанг дошао у Аранђеловац

Написао: Владимир Скочајић
Седео сам у дворишту дедине куће у Аранђеловцу. Летње сунце је упекло, а ветар је тог спарног јутра из неког разлога бојкотовао Шумадију. На себи сам имао само шортс и наочаре за сунце. Иако је моја кафа била без шећера, мува се врзмала око ивице шоље. И то баш око оног благо окрњеног дела, на ком су се задржале капи топле течности. Једном руком сам је терао, а другом тресао пепео цигарете у пикслу.

Иако се хотел Извор и новоизграђени аква парк од дедине куће налазе тек педесетак метара, тог јутра је било необични тихо. Парови који су синоћ баханасили у хотелу, обично недељом у осам спавају. За децу је још увек било рано да се спуштају шареним тобоганима. Иако сам планирао да пустим неку музику док пијем кафу, одустао сам. Уживало ми се у тишини.

Таман када сам хтео да докрајчим кафу уз другу цигарету, црк’о ми је упаљач. Ко ми је крив што сам купио тај провидни треш, уместо оног флуоресцентног “крикета”. Ко ми је крив што ако немају једнобојни “крикет” увек купујем онај најјефтинији. Отишао сам до ујакове собе да потражим други упаљач. Ујак већ дуго не живи ни у тој соби, ни у Аранђеловцу, ни у Србији. Упркос старом и не тако удобном кревету, његову собу обожавам и увек спавам у њој када сам код деде. То је и разлог зашто су највеће шансе да пронађем упаљач управо ту.

Копајући по некој ћаси, поглед ми се зауставио на новинама које су се налазиле испод ње. Испод ћасе је било неколико мојих дискова, а испод њих хрпа неких дневних новина. Датуми су били ускршњи, јер је ујак тада последњи пут био у Аранђеловцу. Испод Политике и НИН-а, вирио је некакав шарени стрип. Када сам га извукао, указала ми се последња корица Политикиног забавника. Насмејах се себи у брк и наставих да тражим упаљач. Међутим, извучени Забавник је померио ћасу, а да то нисам ни приметио. Таман када сам угледао упаљач, ћаса ми је некако склизнула из руке и заједно са новинама и дисковима пала на под. Опсовао сам. Када сам се сагнуо да то покупим, имао сам шта да видим. На поду је стајао Забавник, преко њега упаљач и албум Нила Јанга Харвест Моон. Сео сам на кауч не скидајући поглед са тог призора.

“Какве су јебене шансе да се овако нешто деси?” питао сам се, не скидајући поглед са срушене гомиле.
Сируп са полице

Као и сваког јуна и те 1987. сам једва чекао крај школске године. Не зато што сам имао лоше оцене – ко још има лоше оцене у трећем основне – већ зато што ћу истог петка када се заврши школа отићи из Београда код деде у Аранђеловац. Тамо ћу провести цео распуст, све до 31. августа. У то време, реч “слобода” на мом језику се писала “лето код деде”.

Деду сам волео највише на свету. Када год сам био у Аранђеловцу, ретко када смо били раздвојени. Вукао ме је свуда са собом. Заједно смо разносили млеко, возио ме је на трактору, ишли смо на ливаду, на њиву, на вашар, у град, на пијац, па чак и у биоскоп да на моје инсистирање гледамо филм “Какав деда, такав унук”.

Ја сам био једина особа на свету коме деда никада, низашта није умео да каже “не”. Да није било њега, вероватно бих много мање познавао музику, јер ми је управо он финансирао највећи број касета. Иако се мало мрштио када сам му тражио паре за касете, причајући “мало их имаш, а?”, увек ми је на крају давао. Колико није умео да каже “не”, најбоље говори следећа прича.

Као клинац, обожавао сам оне сирупе које ти лекар препише када си болестан. Да сам се ја питао, сваку ту флашицу бих искапио као сок. Једном приликом када сам био прехлађен, маторци су негде отишли и оставили ме самог са дедом. Сируп су дигли на највишу полицу и строго запретили деди да ми не даје флашицу ни под разно. Чим су родитељи замакли, кренуо сам да обрађујем деду. Он се добро држао неких пола сата. Говорио ми је сугестивним како не смем, како ће ми бити горе, предлагао да идем да спавам… А размажени ја није престајао. И када му је после 45 минута пукао филм, спустио је бочицу са полице и љутито ми пружио. Искапио сам је. Отишао сам да спавам и у полусну сам исповраћао целу постељину. Умио сам се, прешао у други кревет и све је опет било ОК.

Када су маторци дошли и видели шта се десило, дигли су дреку на деду. Он је постиђено ћутао и гледао у под. Након што су се мало смирили, питали су га како је то могао да уради и да ли је свестан колико сам могао да надрљам. Он је тад први пут подигао главу, сузним очима их погледао, слегао раменима, раширио руке и дрхтавим гласом рекао “Како да му не дам када тражи?”

Никада у животу нисам осетио више љубави у мање речи.

Хладовина усамљеног дрвета на колском путу

Дедина кућа се налази на самом ободу града, тик испод планине Букуља. То значи да је једном ногом био у вароши, а другом у селу. За мене, то је увек било село. И то у оном најизвронијем и најчистијем облику.

Када сам имао три године, деда је имао коње. Једва их се сећам, али имам неколико фотографија на којима ме деда држи на коњу. Било је то време када сам се још увек представљао као “ада” (прва два слова имена сам се “сетио” тек коју годину касније). Иако се дединих коња сећам кроз измаглицу, не постоји животиња коју више волим. У школи сам поред авиона нон-стоп цртао коње, а и данас када видим Цигу како се вози у приколици коју вуче коњ, у мени се нешто ускомеша. Не знам зашто баш толико волим ову животињу, али како су ме одувек привлачиле појаве као што су ноћ и морска пучина, претпостављам да то има неке везе са осећањем слободе.

Када је продао коње, деда је купио краве. Музао их је раном зором и то топло млеко разносио по граду. Иако нисам волео млеко, а ни рано устајање, све време сам био са њим. Нисам се раздвајао ни када је косио ливаду на којој је сада аква парк, ни када је шишао овце, ни када је пластио сено. Ипак, од свих летњих активности, највише сам се радовао оном тренутку када је у дедину њиву долазио комбајн. Та велика црвена машина ме је из неког разлога опчињавала. Знам да сам га сваког јула запиткивао колико још пута спавам до комбајна.

Пошто је комбајн скупа машина и не може је имати свако, сељаци је изнајмљују. То значи да у току једног дана, он обиђе неколико њива. Деда се договори у које време комбајн долази код њега, али пре тога мора да га доведе. Дакле, пре него што дође код нас у њиву, деда оде трактором по комбајн, па га овај прати до наше њиве. Тако је било и тог лета, када смо десетогодишњи ја и деда, трактором кренули ка месту где је комбајн имао последњу “гажу” пре наше њиве.

Било је превруће. То је био вероватно најтоплији дан тог лета. Када сам на једној ливади спазио велико дрво са огромним хладом, рекао сам деди да ћу га ту сачекати. Узео сам флашу охлађене киселе воде, наслонио се уз дрво и сео на земљу, док је дедин трактор колским путем нестајао у кривини, дижући жуту прашину за собом.

Дрво је било у сред ливаде, поред колског пута, на малом узвишењу. Поред пута је била само жута кућа, на брдашцу још пар, а свуда около пропланак. Дрво је деловало усамљено. Мада, његов хлад је освежавао боље од неких клима уређаја са којима сам се сусрео пар деценија касније. И како сам сео испод њега, крошња је почела лагано да се њише. Био је то лаган летњи поветарац, али доволан да окрепи. Искапио сам пола флаше киселе. Попио бих је целу, али сам знао да ће и деда бити жедан. Није прошло много и зачуо сам звук трактора. Иза неког шибља, појавио се дедин зелени немачки трактор, а одмах иза њега црвена, моћна машина на којој је са стране писало Змај. Почео сам да скачем од среће.

Нил Јанг у Шумадији

Четири-пет година касније, проводио сам још једно лето код деде. Излежавао сам се на ујаковом каучу и листао Политикин забавник. У рубрици Хит сам прочитао текст о неком Нилу Јангу и његовом албуму Харвест Моон. Име човека ми је било познато, али ништа више од тога. Привукао ме је опис: музика на акустичним инструментима, гудачи, тужни стихови, а реч “жетва” можда више од свега. “Можда и овај Нил има фасцинацију комбајном” прошло ми је кроз главу.

Како сам пар дана касније ишао у Београд да примим ђачку књижицу (отишао из Аранђеловца ујутру, вратио се увече), тражио сам од деде “неки динар”. Право из школе сам отишао код СКЦ-а купио једну компилацију Чака Берија и албум Харвест Моон.

Чим сам се вратио код деде, пустио сам Нила Јанга. Иако ми се албум свидео, горео сам од жеље да чујем Беријеву Маyбеллене, чија друга половина ми је до тог дана фалила, јер су на радију пустили вести у сред песме и то баш када сам је снимао. Сада сам је имао целу и слушао је до даске. Након двадесетог слушања Маyбеллене, вратио сам се Нилу. Сад је звучао још боље. А сутрадан још боље.

Цело аранђеловачко лето 1993. сам слушао Харвест Моон. Док сам на врућини са дедом на ливади превртао сено, једва сам чекао да завршимо и да опет чујем стихове Тhe sаmе thing thат mаkеs yоu live, can kill yоu in the end. Док сам брао вишње у дворишту, касетофон је био на прозору, а из њега се орио клавир из песме Such а Wоman. Летњи дани су се низали, ноћи пуног месеца такође, а ја сам овај албум волео све више. Та љубав је отишла толико далеко, да ако бих данас, када сам преслушао 69 милиона различитих албума, морао да бирам само један који ћу понети на пусто острво, без дилеме бих стрпао у ранац Харвест Моон .

Тог лета је Нил Јанг дошао у Аранђеловац. Тамо још увек сврати понекад, али из мог живота не мрда нигде већ 22 године.

Дежа ву

Наравно, у међувремену сам набавио све Нил Јангове албуме. Подједнако волим и његове акустичне и електричне фазе, али ове прве су ме одувек асоцирале на Аранђеловац, лето и Шумадију генерално. Када год чујем Бен Китову стил гитару, у глави су ми лета са дедом, жуте њиве, црвени комбајни и сви они пропланци и кривине на путевима у селима између Младеновца и Аранђеловца. Знам да ризикујем да ме ови што су им чукунбабе са Дорћола ништа не разумеју, али баш ме брига. Па могу и они ваљда некад нешто да не схвате?

Од те гомиле новооткривених Нилових албума, сећам се да сам био запањен када сам видео омот за плочу Олд Wаyс. Иако је фотографија са омота наизглед обична – видимо Нила с леђа како иде неким путићем, вероватно на његовом ранчу у Калифорнији – за мене је била све осим обичне. Наиме, та фотографија ме је моментално подсетила на онај пропланак и на оно усамљено дрво на кривини колског пута, на брдашцу, док сам чекао деду са комбајном. Иако се на омоту не види дрво, јасно је да се оно налази на левој страни. Хлад је ту. Колски пут је ту, кривина је ту, успон је ту. А и Нил је ту.

Razor Love

Пре 12-13 година, деда се преврнуо док је возио трактор у воћњаку. Био је пар недеља у болници. Када је изашао, наизглед се опоравио. Али више никад није био исти. Почео је да заборавља ствари и здравље му је било све лошије. Пар година после несреће на трактору, умро је. Прве речи на које сам помислио када сам се сабрао биле су Тхе саме тхинг тхат макес yоу ливе, цан килл yоу ин тхе енд.

Сећам се тог последњег лета у Аранђеловцу са њим. Седели смо у дворишту. Био је болестан и знао сам да нема још много времена. Тада је Нил објавио албум Силвер & Голд. Избацио сам касетофон на прозор, пустио Разор Лове, скувао деди и мени кафу и разговарали смо у дворишту. Слушао сам мало Нила, мало деду, упијао сваки секунд, потпуно свестан да је то то. Знао сам да је то моје последње лето са Нилом и дедом у Аранђеловцу. И нисам желео да се никада заврши.

Оно дрво

Прошлог лета у ово време сам први пут гледао Нила Јанга уживо. Никада, ни на једном јавном месту нисам имао већу провалу емоција него тад. Никада нисам гледао концерт који ми је био бољи од тог. И никада нисам ништа више желео, него да гледам Нила Јанга опет. Концерт је свирао са својим бендом Crazy Horse, а на бини је била велика слика коња у галопу. Иако се у међувремену свашта променило, емоција коју у мени његова музика изазива, буквално је иста као пре много деценија.

А свашта се променило. У међувремену сам писао за Политикин забавник. И то сам уређивао баш Хит страну, на којој сам и ја писао о Нилу Јангу. Када ми је чаша жучи била препуна и када сам решио да са начитаним шибицарима и лажовима више немам посла, престао сам да пишем за Забавник и то само пар месеци пре прошлогодишњег Ниловог концерта.

На ливади на којој сам са дедом пластио сено, сада се налази аква парк и велики паркинг. Хотел Извор је постао фенси, али и кич одмаралиште у Лас Вегас стилу. У њему сада одседају новопечени лихвари, директори са својим вредним секретарицама и политичари који одржавају састанке чији је једини закључак име кафане у коју се иде после. У дединој штали нема више стоке. Нема више ни деде, а Нил Јанг се развео од Пеги Јанг коју је оженио исте године када сам се ја родио.

Ипак, једна ствар је остала иста. Оно дрво. Последњи пут када сам био у Аранђеловцу, у који одлазим једном годишње од кад је деда умро, одвезао сам се до тог дрвета. Изашао сам из аута и стајао неко време на том пропланку. Морао сам да овековечим призор, ко зна када ће неком да дуне да ту направи тржни центар. Фотографије које сам тад направио можете видети и у овом тексту.

Све је потпуно исто као пре 28 година. Увидео сам да можда то дрво и омот Оld Ways објективно баш не личе онолико колико сам у први мах мислио, али кога боли уво за објективност. У мојој глави не да још увек личе, него су идентични. Само фали деда како се трактором пење уз то брдо. Или бар Нил Јанг.

Пуна плућа лета

И даље сам запањено гледао у ону гомилу на поду ујакове собе. Још једном сам се осмехнуо самом себи и устао са кауча. Упаљач сам ставио у џеп, Харвест Моон под мишку, а Забавник сам из све снаге заврљачио у зид. Пао је иза пећи у неку прашину. Изашао сам у двориште.

Деца су већ почела да пристижу у аква парк, а и секретарице у хотелу су почеле да певају на увце директорима. Није више било тихо као малопре. Али, имао сам решење за то. Убацио сам диск у плејер и појачао звук на најгласније.

Док су двориште дедине куће испуњавали стихови She used to work in a diner, never saw woman look finer увукао сам дим и лето пуним плућима, а на лицу ми се тог јутра први пут појавио осмех.

Извор: VICE

loading...